NAJAVA KANONIZACIJE 

Savez pravoslavnih novinara saopštava da je dana 5. maja 2026. godine objavljen dokument Arhijerejskog sabora Ruske Pravoslavne Zagranične Crkve, kojim se najavljuje početak priprema za proslavu jeromonaha Serafima Rouza. O tome je izvestio Savez pravoslavnih novinara u Nemačkoj, pozivajući se na pismo Arhijerejskog sabora Ruske Pravoslavne Zagranične Crkve. Sabor je priznao pravedni život jeromonaha Serafima Rouza i blagoslovio proces pripreme za njegovu proslavu kao prepodobnog oca. U poslanici se napominje da je ova odluka doneta kao odgovor na brojne zahteve vernika. Jeromonah Serafim Rouz se smatra jednim od najpoznatijih pravoslavnih mislilaca 20. veka. NJegova dela su u velikoj meri uticala na mnoge ljude koji su došli u pravoslavlje u raznim zemljama.“

Tako je bilo i među Srbima. 

OTAC SERAFIM MEĐU SRBIMA 

Godine 1982, 2. septembra, jeromonah Serafim Rouz, podvižnik i molitvenik Ruske Zagranične Crkve i, kako je vreme pokazalo, vascelog pravoslavlja, prešao je u večni život. S njegovim delom sam se sreo kada je blaženopočivši vladika budimski Danilo u „Teološkim pogledima“ objavio prevod Rouzove knjige „Pravoslavlje i religija budućnosti“. Bila je 1990. godina; tek sam prišao Crkvi, posle lutanja kroz mulj okultizma i NJu Ejdža.

Prigrlio sam pravoslavnu veru svim svojim bićem, ali su mi bili potrebni odgovori na još neka pitanja (recimo, ima li života na drugim planetama?) Dok sam bio van Crkve, zanimao sam se za Daleki Istok, pa sam i tu imao nekih nedoumica. Kada sam pročitao knjigu oca Serafima, bio je to gutljaj sveže vode posle lutanja kroz pustinjske privide. U „Jevanđeljskom neimaru“ kasnije sam pročitao ponešto o njegovoj biografiji, i shvatio: ovaj divni američki hrišćanin Bogom je poslat za nas, mlade u Crkvi potonjih vremena. Vladika Danilo, najskromniji, svoj prevod je objavio pod pseudonimom „Andrej Protić“. Kasnije, kad sam s njim razgovarao, rekao mi je, sijajući od skromnog, ali uzvišenog, duhovnog, zadovoljstva, da mu je neko ispod vrata sobe u Patrijaršiji ubacio ceduljicu pisanu u brzini, sa blagodarnošću njemu koji jedini brine da mladi u Crkvi imaju šta da pročitaju. Bio je to odgovor na prevođenje Rouza. Znam koliko je ova knjiga oca Serafima, ali i njegova „Duša posle smrti“ (preveo Rodoljub Lazić, „supervizor“ opet vladika Danilo) pomagala mladim bogotražiteljima da se učvrste na putu Hristovom.Kasnije smo, u izdavačkoj kući kratkog, ali upečatljivog, veka, “Vizantijsko ogledalo“ (iz Niša), objavili studiju oca Serafima o nihilizmu. Još kasnije, izašla je, u „Obrazu svetačkom“, njegova knjiga o darvinizmu, pa „Svetlost sa Zapada/Život i učenje oca Serafima Rouza“, pa tri toma njegove biografije (autor otac Damaskin Kristensen) u izdanju Zadužbine manastira Hilandara u Beogradu. Objavljena je, u izdanju Podmaina, i njegova prepiska sa ocem Aleksejem Jangom, i još poneka manja knjiga. Zato se vredi setiti biografije ovog bogoiskatelja naših dana, koji je dokazao da će svako ko traži Istinu na kraju sresti Hrista.

OTROVAN NIHILINOM

 Rodio se 13. avgusta 1934. godine u San Dijegu, turističkom mestu u Kaliforniji, u porodici mešanog porekla (dansko-francusko-norveškog), koja je pripadala srednjoj klasi. Od detinjstva je pokazivao velike darove; bio je najbolji đak u školi. Kad mu je majka jednom prilikom rekla: “Ako budeš nastavio da učiš takvim tempom, daleko ćeš dogurati“, on je odgovorio, ozbiljno kako samo deca to umeju: “Hoću nešto drugo. Hoću da postanem mudar“. Kao dečak, pohađao je protestantsku verounauku, ali nije bio sasvim zadovoljan; razočaran u stavljanje Biblije iznad Hrista, mladi Judžin (Evgenije, što znači „blagorodni“) upisao je koledž Pomona i počeo da traži Istinu. Put mu je bio trnovit: lutao je od ničeanskog bogoborstva do zen – budizma, koji je, u doba tzv.“bit generacije“, propagirao poznati Alan Vots. Padao je u očaj, opijen „nihilinom“, kako je Niče zvao glavni otrov našeg doba. Pijan, valjao se po podu, tražeći od Boga da ga ostavi na miru.

Kasnije je govorio da o gresima mladosti ne želi ništa da kaže, da ne bi svojim rečima skrnavio vazduh. 

Pomagala mu je da nadiđe teške, skoro samoubilačke, krize prijateljica anglikanske vere, Elison, koja mu je ukazivala na Dostojevskog (ruskog romanopisca je autor “Zaratustre“ priznavao za jedinog psihologa od koga je nešto naučio, pa je od velikog Rusa i Judžin počeo da uči.) Veza sa Hrišćanstvom bile su mu i duboko religiozne Bahove kompozicije, a naročito Ich Habe Genug, u kojoj Sveti Simeon Bogoprimac moli Hrista da ga otpusti sa ovog sveta i  primi u Carstvo Svoje.

KA SUNCU PRAVDE 

Kao student orijentalistike i filosofije, Judžin se opredelio za izučavanje taoizma, u čemu mu je pomagao profesor Kinez, DŽi Ming Šien, izbegao u SAD, sklanjajući se od komunizma. Taoizam, sa svojim učenjem o Putu (Tao), kao da je bio naslućivanje hrišćanskog učenja o Logosu – Hristu, Koji je za Sebe rekao „Ja sam Put, Istina i Život“. Rouzov učitelj je bio skroman, ali mudar čovek. U svom eseju, “Tradicionalna mudrost i revolucionarna filosofija u savremenoj Kini“, Šien je tvrdio da je marksističko učenje o klasnoj borbi koje su usvojili Mao i njegovi sledbenici tuđe duhu kineske mudrosti: “Prema kineskoj filosofiji, napredak društva se zasniva na ljubavi prema bližnjem, zato što je mir u svetu moguće uspostaviti jedino pomoću ljubavi, dok je borba između klasa i mržnja među ljudima izvor zla i rata“.Takođe, Judžin, koji je kod profesora Budberga na Američkoj akademiji za azijske studio spremao magistarski rad, izučavajući starokineski jezik da bi čitao Lao Ceov „Tao Te King“ u originalu, našao se i pod uticajem francuskog tradicionaliste, Renea Genona, koji je, u svojim knjigama, pokazivao da su teosofija i drugi oblici savremenog sinkretizma samo krivotvorina izvornih duhovnih učenja Istoka. Tako se oslobodio pomodnog zena u alanvotsovskom izdanju…

NAŠAO JE DOM

A onda je, jednog dana, ušao u rusku crkvu u San Francisku; svoj doživljaj je kasnije ovako opisao: “Kada sam prvi put ušao u Pravoslavnu Crkvu (bila je to ruska crkva u San Francisku ) dogodilo mi se nešto što nisam doživeo ni u budističkom, ni u bilo kom drugom istočnjačkom hramu; u svom srcu sam osetio da je to „dom“, da je mom traganju došao kraj“…

Tri godine je posećivao službe u ruskim crkvama (naročito one koje je služio Sveti Jovan Šangajski, episkop Ruske Zagranične Crkve), a onda je prelomio i postao pravoslavni hrišćanin. Svojoj prijateljici Elison rekao je:“Pravoslavlje je veće od Baha“. Kasnije je poučavao mlade: “Mnoge istočnjačke religije su donekle dobre, ali jedino ti hrišćanstvo može otvoriti Nebo“.

SVET SE BLIŽI KRAJU

Pun iskrene revnosti, Judžin napušta dalje studije, pišući roditeljima da bi Hristos, kad bi danas došao u svet, sigurno opet bio raspet, jer svet je još licemerniji nego pre dve hiljade godina: “I šta bi bilo kad bih, jednoga dana na nekom od mojih predavanja, rekao studentima da osim služenja Bogu sve učenje ovog sveta nema nikakvu važnost,da je važno jedino prihvatiti Bogočoveka Koji je umro za neše grehe,da se moramo pripremiti za svet koji će doći? Verovatno bi me ismejali, a univerzitetske vlasti bi me,ako saznaju za to, i otpustile – jer je protivzakonito na našim univerzitetima propovedati Istinu.(…) LJubav prema istini je danas iščezla; umni ljudi moraju da prostituišu svoje darove da bi živeli (…) Mogu jedino da sledujem svoju savest; ne mogu da lažem sebe. I znam da dobro postupam“.

Živeći i radeći slabo plaćene poslove, Judžin je počeo da piše svoju veliku hrišćansku studiju „Carstvo čovekovo i Carstvo Božije“, s ciljem da otkrije kako se razvijala otpadija od Boga u našem svetu. Knjiga je trebalo da ima preko hiljadu strana, ali je on uspeo da uradi u celini samo poglavlje o nihilizmu, dok je ostale beleške koristio kasnije, pišući druga svoja dela. Carstvo Božje je, po njemu, sazdano na veri u Hrista, a carstvo čovekovo na veri u svet, koji je prolazan i smrtan. Hrišćanin strada radi Hrista, da bi, posle raspeća, dočekao vaskrsenje,dok ljudi ovoga sveta tonu u adsku tminu, jer su obogotvorili same sebe. Pisao je: “Nezasitost modernog čoveka, koja je rođena iz njegove  potrebe da nađe nešto što će zameniti Hrista – ovaj stav leži u osnovi njegove manije za eksperimentisanjem i njegove poznate „tolerancije“ (koja je u stvari vrlo ograničena) –može samo dovesti do prirodnog završetka u magiji, moralnoj izopačenosti, okultizmu, što se može definisati kao „krajnji eksperiment““.

Sve to vidimo pred sobom danas.

KA POTČOVEKU

Humanizam, preko kulta nauke (koja je postala magijska, zasnovana na volji za moć), vodi u subhumanizam, potčoveštvo totalitarizama kakvi su komunistički i nacistički. Kako se, po Rouzu, razvija nihilizam? Prvo, krajem 18. i početkom 19. veka, nastaje onaj liberalistički, kao pokušaj kompromisa sa duhom bogomrzačke revolucije, zatim, sredinom 19. stoleća, realistički (nauka kao bog, poricanje Hrista i besmrtnosti čovekove), onda vitalistički, krajem 19. i početkom 20. veka (okultizam, duhovnost neopaganstva), i, na kraju, nihilizam Novog poretka, tajne bezakonja, antihrista (sve mora biti „anti“, “protiv“ i „umesto“: antiljudi, anticrkva, antidržava, antisvet). U njemu živimo danas.Kako je moguće da nihilisti, koji su, u 20. veku, pobili tolike ljude ( ne samo GULAG i Aušvic, nego i Hirošima i Nagasaki ), vide taj vek kao doba progresa? To je zato što svet gledaju sataninim očima, kaže Rouz.

DUHOVNI SIN SVETOG JOVANA ŠANGAJSKOG

Kao pripadnik Ruske Zagranične Crkve, otac Serafim se stavio pod duhovno rukovođenje čudotvornog podvižnika i svedoka Gospodnjeg, Svetog Jovana Šangajskog. Pri hramu Majke Božje Svih Tužnih Radost u San Francisku on i njegov ruski prijatelj, Gleb Podmošenski, učenik Svetotrojičke bogoslovije u DŽordanvilu, sa blagoslovom Svetog Jovana, osnovali su bratstvo Svetog Germana Aljaskinskog, ruskog misionara u Americi, i knjižaru sa pravoslavnom literaturom i ikonama, gde su se okupljali mnogi bogotražitelji. Judžin je sretao mnoge podvižnike koji su sa sobom nosili duh Svete Rusije. Pored vladike Jovana, tu su bili i vladika Nektarije, otac Adrijan, kao i mnogi drugi, među kojima se naročito isticao vladika edmontonski Sava (Saračević), poznati bogomoljački delatnik u Srbiji pre Drugog svetskog rata i saradnik Vladike Nikolaja. (Judžin će, kao monah Serafim, s vladikom Savom kasnije sabrati svedočenja o Svetom Jovanu, koja će izaći u dva toma i biti osnova za buduću kanonizaciju).

ŽELJA ZA PODVIGOM

Slavni Šangajski Čudotvorac blagoslovio je Judžina na saradnju u časopisu koji je izlazio pri hramu, i on je veliki spisateljski dar počeo da umnožava. Redovno je pohađao predavanja svog svetog episkopa, a mnogim protestantima i rimokatolicima koji su dolazili u knjižaru pomogao je upućujući ih u tajne prave vere. Ipak, njegova duša je težila monaštvu, o čemu je i obavestio duhovnog oca, posle čijeg upokojenja, 1966. godine, ova želja Glebova i Judžinova biva ispunjena. Te godine, Judžin je skicirao osnovna pravila budućeg bratstva: nezavisnost i samodovoljanost (život od svog rada, bez vode, struje, kanalizacije sa strane); jednostavnost („poverenje u Boga, a ne u aparate“, rekao bi otac Serafim); topla voda – da se greje na šporetu; ognjište ili šporet na drva; struju proizvoditi ručnim putem i koristiti je samo za malu štampariju, koja će štampati časopis „Pravoslavna reč“… 

Kao što je govorio Sveti Amvrosije Optinski: “Gde se živi prosto, anđela je po sto“. Ili, po staroj monaškoj izreci: “Travu jedi, na travi lezi, travom se pokrivaj“. Trebalo je samo naći mesto za obitelj, čija pravila su oba brata u Hristu osmislila.

PUT U MANASTIR

Na kraju, našli su, i, kako su verovali, molitvama Svetog Jovana (Maksimovića), kupili zemlju u šumama Severne Kalifornije, u divnom i pustom kraju zvanom Platina, koji je dušu dao za molitvene podvige. Iz San Franciska su se preselili 1969. godine, i monaški život je mogao da počne. Usamljenost je bila skoro apsolutna – na vrhu nije bilo vode, i vodu  su, uz velike napore, morali da dovlače jednim krajnje džombastim putem. Živeli su u atmosferi Žitija svetih kojima su se svakodnevno hranili: posećivale su ih i divlje životinje, koje su se na njih postepeno navikle. 

U jednom pismu, Judžin je zabeležio:“Dok se svet survava u anarhiju i ljudi padaju niže od životinja, mi živimo u istinskom raju gde nemušti stvorovi, naši najbliži susedi, slave Gospoda samim svojim postojanjem.“ S malim količinama vode, Judžin se bavio „organskim baštovanstvom“. Kad su ga, kasnije, posetioci pitali zašto provodi vreme u bašti, kad toliko radi u štampariji (ručno je slagao slog) i piše, on je sa osmehom citirao drevnu kinesku izreku: “Pravi filosof provodi pola svog vremena sa knjigama, a dugu polovinu radeći na zemlji“. 

U to vreme, Gleb i Judžin su spremali materijal za kanonizaciju Svetog Germana Aljaskinskog, prvog prosvetitelja Amerike, kome su svoj skit posvetili i kome su napisali i službu. Zamonašeni su oktobra 1971, pri čemu je Gljeb postao German, po novokanonizovanom svecu, a Judžin Serafim, po Svetom Serafimu Sarovskom, koga je veoma voleo.

„DUŠO MOJA, DUŠO, USTANI, ŠTO SPAVAŠ?“

Podvižnički život, praćen redovnim ispunjavanjem monaškog molitvenog pravila, a kasnije i služenjem Liturgije (kada su rukopoloženi), izlivao se u mnoge i mnoge plodove misije. Časopis „Pravoslavna reč“, čiji je cilj bio misija među onima koji govore engleski, objavljivao je niz odličnih tekstova na razne teme: počev od duhovnih saveta Svetih Otaca, preko svedočenja o progonu Crkve u komunističkim zemljama i pisanja o problemima ekumenizma, sve do aktuelnih pitanja savrmene duhovnosti. Iz članaka oca Serafima rađale su se knjige, koje su postale glas Duha u bezduhovnoj savremenosti. Takođe, mnogi mladi ljudi su postajali pravoslavni hrišćani zahvaljujući njegovom pisanom radu i propovedima: među njima se naročito isticao bivši rimokatolik, Aleksej Jang, koji će kasnije postati sveštenik, osnovati misionarsku parohiju i pokrenuti časopis „Pravoslavna Amerika“. ( Upokojio se, posle smrti supruge, kao monah ).

Otac Serafim je živeo veoma strogo i molitveno: ne samo da je malo jeo i spavao, nego se i stalno smiravao, nastojeći da ne pokazuje veliko znanje koje je poneo iz sveta i koje je pokazivao samo kad je mladima, željnim Hrista, držao poučna predavanja. Bio je skroman i jednostavan čovek, koga su zbog toga naročito voleli. Uskoro je bratstvo počelo da raste – dolazili su novi podvižnici, a za sestre u Hristu, monahinje, osnovan je skit Svete Ksenije Petrogradske.

UČITELJ REČJU I DELOM

Otac Serafim se suočio sa mnogim problemima kakve Sveti Oci drevnosti nisu poznavali. Pre svega, tu je bilo pitanje novih religioznih pokreta, poput NJu Ejdža, i propratnih fenomena, kakvi su dalekoistočne religije i meditativne tehnike, leteći tanjiri i kult vanzemaljaca, darvinistički evolucionizam, ekumenizam, fenomen „posmrtnih putovanja duše“, itd. Otac Serafim se trudio da svojim knjigama na sva ta pitanja odgovori. Tako je objavio „Pravoslavlje i religiju budućnosti“, u kojoj je podrobno izložio demonski opit raznih NJu Ejdž pravaca, kao i ekumenističku laž kao pripremu za sinkretističku religiju antihrista. U „Duši posle smrti“ učenju Rajmonda Mudija i Elizabete Kibler-Ros protivstavio je Sveto Predanje o posmrtnoj sudbini čovekovoj,od ishoda duše iz tela do Strašnog suda. Iza sebe je ostavio niz tekstova i predavanja o pravoslavnom kreacionizmu, otačkom učenju o Stvaranju sveta (darvinizam je naukolika mitologija, pokazao je otac Serafim; Bog je stvorio živi svet po vrstama; ima mnogo varijacija u okviru jedne vrste jer pas je i bernardinac i čivava, ali nema prelaska iz vrste u vrstu). Naročito je značajna njegova knjiga „Novi sveci ruskih katakombi“, u kojoj su sabrana žitija ruskih novomučnika i ispovednika postradalih od bezbožnog komunizma. Otac  Serafim je knjigu posvetio „Svim Novomučenicima –danas u Rusiji, sutra u Americi“. Jer je on znao da će otpadanje Amerike od Boga, pod maskom demokratije, Diznilend pretvoriti u GULAG. 

POŽURI NA DELO BOŽJE

Gledajući kako svet bez Hrista ubrzava na svom putu ka ponoru, otac Serafim je poručivao svojim satrudnicima:“Mnogo je kasnije nego što misliš. Požuri na delo Božje“. NJegove knjige su , i za života i posle smrti oca Serafima, prevedene na mnoge jezike, i uvele ga u red novijih Otaca Crkve. Veliki trud on je posvetio i upoznavanju Zapada sa svecima koji su na tom istom Zapadu zablistali u doba dok je Pravoslavna Crkva postojala od Severne Afrike do Britanskih ostrva. Tako je objavio delo Svetog Grigorija Turonskog, „Životi Otaca“, o podvižnicima drevne Galije. Tu je išao putem svog duhovnog oca, Svetog Jovana Šangajskog, koji je gajio kultove zapadnih pravoslavnih svetaca pre 1054. godine, kada je Rim otpao od Istine.

PRELAZAK U VEČNOST 

Otac Serafim Rouz je dušu predao Bogu posle višednevnih muka, koje su nastale zbog neizdrživih stomačnih bolova. Iako ih je dugo imao, nije se žalio i trpeo je, da siromašni manastir ne bi plaćao troškove lečenja. Sedam dana po dolasku u bolnicu, upokojio se: bio je 2. septembar 1982. godine. Tome je prethodila velika duhovna borba, koju je ovaj divni čovek junački podneo, okružen duhovnom decom koja su se za njega neprestano molila. Umro je, po svemu sudeći, zbog blokade vene koja vodi do digestivnog trakta, posle čega su mu creva odumrla. Pošto ga je pričestio vladika sanfranciskanski Antonije, duhovna čada su zapevala pesme praznika Uspenja Majke Božje, koji je otac Serafim mnogo voleo, a zatim i Vaskršnji kanon. On je tiho plakao. Na samrtnom odru bio je blag i nasmešen, i svetiteljski miran. 

SEĆANJA DUHOVNE DECE

Otac Serafim Rouz umirao je kao istinski hrišćanski podvižnik. NJegova duhovna kći, Brigita, opisala je te trenutke:“Kad je bilo već očigledno da otac Serafim umire, sa mnogih krajeva sveta uznosile su se molitve Bogu, jer su ga mnogi znali preko časopisa „Pravoslavna reč“ i njegovih knjiga, te su se gorljivo molili da jedan toliko potreban život bude pošteđen. Nekoliko dana pred njegovo prestavljenje u hramu u Redingu, gde je o. Serafim obavljao dužnost pastira, vršeno je jeleosveštanje. Dok je u bolnici o. Serafim trpeo krajnji bol i patnju, o. Aleksej Jang video ga je gde stoji u oltaru i moli se Bogu u svom uobičajenom polupognutom stavu.

Dan pred svoju smrt, o. Serafim je duhom posetio majku jednog njegovog duhovnog sina o kome se naročito starao, Evgeniju Vojtan. Evo šta ona svedoči, u pismu sestri Brigiti pisanom 14. septembra 1982: “To se desilo pred smrt o. Serafima. Radila sam u stražnjoj sobi i sve vreme mislila kako bih želela da budem sa svima vama u bolnici. Najednom se vreme zaustavi i ja ispred sebe ugledah o. Serafima gde sav svetli obučen u svetlucavu srebrnastu odeždu – to su najbliže reči kojima bih mogla da opišem tu svetlost. Zadržala sam dah i rekla: „O, oče Serafime!“ Bila sam suviše zaprepašćena da kažem bilo šta drugo osim: „Hvala“. Vreme nije proticalo – sve je bilo sadašnji trenutak. Neću tumačiti ovaj doživljaj, ni sada ni ubuduće. Utešila sam se, i nadam se da i vama ovo pruža utehu. Vrlo sam nedostojna i ne znam šta bih još o ovome mogla reći“.

VIĐENJA U HRISTU

Brigita je opisala svoje snoviđenje:”Ujutro 2. septembra, dok je o. Serafim umirao, baš pre nego što sam se probudila, imala sam jedno snoviđenje. Bila sam u društvu nepoznatog mi sveštenika koji me ukoravao zbog mojih greha. Rekao mi je da nikome ne smem ništa zameriti. Ušli smo zajedno u veliku, raskošnu dvoranu. Na kraju dvorane stajao je neki čovek na uzdignutoj pozornici i pojao. Zbog rastojanja se nije mogao dobro videti. Prekrasnim glasom je pevao Veličanje -„Veličit duša moja Gospoda“…Rekoh: „Ne čujem dobro.“ Sveštenik me podstakao da priđem bliže, pa ja napravih još nekoliko koraka. Tada sam već veoma jasno čula pojanje. Pojac je bio tenor sa glasom kao u o. Serafima čije sam pojanje čula pre mnogo godina u sanfranciskanskom sabornom hramu. To je bilo početkom šezdesetih godina. Stojeći na pevnici, sam je otpevao svu jutrenju od početka do kraja. Nikad u životu nisam čula molitvenije pojanje. Duša mi se uznela u visine. U svom snu, pak, čula sam to isto neuporedivo pojanje. Glas je bio isti, ali je zvučao kao glas anđela, žitelja raja. Bilo je to nebesko, nezemaljsko pojanje. Probudivši se, shvatila sam da nema nade za oporavak o. Serafima“.

ISCELITELJ

Otac Aleksej Jang, takođe duhovni sin oca Serafima, zapisao je:“U utorak noću, na dan kad je umro o. Serafim, Marta Nikolas ga je videla. San se je toliko dojmio da me pozvala u sredu ranom zorom, čim se probudila. U snu je videla o. Serafima gde u zlatnoj odeždi stoji na obali reke. No čudno je bilo to da je nosio belu kamilavku i koprenu, te vladičansku panagiju. Stotine ljudi mu je prilazilo i tražilo blagoslov od njega, pa je pristupila i ona. Prema njemu je imala toliko strahopoštovanje da se bojala da joj neće dati blagoslov. Prišla je moleći za blagoslov, i on joj ga je dao. Potom ju je pogledao i rekao da ima nešto da kaže njenom mužu. Baš tad se probudila“.

Otac Aleksej zapisao je i ovo:„Moja sestra DŽastina kaže da se posle pogreba o. Serafima, u subotu noću, o. Serafim javio malom DŽeremaji u njegovoj spavaćoj sobi odmah pošto je otišao u krevet. DŽeremaja je to DŽastini ispričao u nedelju uveče, nakon što se vratila iz Platine. „Mama“, rekao je, „znam da me otac Serafim gleda, jer mi je prošle noći stavio svoju ruku, evo ovde, i jako pritisnuo.“ To rekavši, stavio je ruku na svoje srce i jako pritisnuo. Nije nimalo bio uplašen. O ovom događaju mi je DŽastina pisala već sledeće jutro”. 

SAHRANA BLAŽENOG OCA 

Pogreb oca Serafima je opisan dosta podrobno u časopisu „Pravoslavna Amerika“. Otac Serafim, koji se većinu svog života udubljivao u tajnu smrti, ležao je u kovčegu i izgledao kao da je živ. Lice mu je izgledalo mlađe nego ikad. Na licu mu se ogledao pobednički spokoj, a usne su mu se bez sumnje povremeno osmehivale. NJegov izgled u tom prostom, drvenom kovčegu, u neukrašenoj drvenoj crkvi, izražavao je pobedu nad smrću. Evo šta kaže jedna duhovna kćerka, Eli Enderson: „Stajala sam ispred kovčega i virila unutra, plakala sam i pitala o. Serafima šta da radim bez njega. Ne znajući kako, nesvesna bilo kakvog svog pokreta, gledala sam u veliku Hristovu ikonu. Osetila sam neugodan miris i čula o. Serafima kako mi kaže: „Ja trunem, ja nisam ništa – uvek je to bio Hristos, a ne ja.“ Zatim sam vratila pogled na o. Serafima, a miris je bio izrazito sladak, kao od ruža. I ja sam bila potpuno spokojna. Dok su se svi opraštali sa o. Serafimom, iznenada sam ga ugledala kako stoji više kovčega, okrenut ka oltaru. Teško je to opisati: bio je veoma svetao, čist, obučen kao monah. Celo vreme se pojalo, a on je kadio, neprestano okrenut ka oltaru.Moram dodati još i ovo: kad sam u bolnici čekala moleći se, sedela sam na stolici sa monaškom mantijom o. Serafima. Moja devojčica Anđelina joj je prišla i dotakla je, te počela tiho da roni suze. Milovala je mantiju i plakala. Dok je to činila, osetila sam kako toplota izlazi iz mantije i okružuje nas.“

RADOSNI SPOMENI

Brat Dejvid se sećao:“Iako smo svega nekoliko puta pričali, veoma sam zavoleo o. Serafima. Činilo se da je u njemu velika ljubav. Izgleda da se mnogo trudio – čitav život je bio pregalac i nije traćio vreme. Znao sam da ću od njegovog saveta imati koristi. Blagodarim Bogu što mi je pružio priliku da upoznam takvu ličnost, pa makar i na kratko vreme. Da prođe mitarstva o kojim je pisao, i prispe u naručje Hristovo!

Zadnji put sam o. Serafima video u junu, kad me poveo u malu šetnju po šumi. Bilo je vrlo lepo. Kad smo kretali, rekao je da tu negde u blizini ima ikona prep. Serafima, obešena na drvo. Našao je, otpevali smo veličanje i poklonili se ikoni. Kad su se prošlog petka nad njegovim telom čitala jevanđelja, zatražio sam od o. Serafima da se moli za mene – u vezi jedne naročite stvari. U subotu rano ujutro izašao sam da udahnem malo svežeg vazduha. Želeo sam da opet nađem onu ikonu na drvetu, ali nisam bio ubeđen da ću je moći uočiti, pošto je bila malena i nekakve bakarne boje, a ja sam imao samo nejasnu predstavu o tome gde se drvo nalazi. Uputio sam se u tom pravcu i rekao: „Oče Serafime, ako si čuo moju molitvu, daj mi da opet nađem onu ikonu.“ Nakon svega nekoliko trenutaka pogledao sam i video gde leži na zemlji pored mojih nogu! Zahvalio sam mu se, pročitao molitvu prep. Serafimu, poklonio se ikoni i stavio je nazad na drvo odakle beše pala”.

KRV HRISTOVA SVE LEČI

Marta Nikols, duhovna kći oca Serafima, u decembru 1982. zapisala je ovaj san:“Nedugo nakon prestavljenja o. Serafima, svi smo bili zaprepašćeni čuvši da je kod popadije o. Alekseja Janga, Suzan, otkriven rak na vratu. Posle daljih pretraga, obistinili su se naši najgori strahovi: rak je bio zloćudan. Posvuda su počeli da se mole za nju. O. Aleksej joj je pomazivao vrat uljem iz kandila sa groba o. Serafima. Lekari nisu davali nikakvu nadu. Jedna naša parohijanka nam je napisala sledeće: „Ja nemam osećaj da je o. Serafim negde daleko. Skoro sam sanjala kako sam zašla među mnoštvo ljudi, a tamo je bio o. Serafim, obučen u svoju monašku odeždu i sa skufijom (crnom monaškom kapom) na glavi. Blagoslovi me i reče: „Mir ti“, a ja rekoh: „I duhu tvome“, kao na Liturgiji. Okrenu se jednoj ženi i stavi čelo na njen vrat i rame. Kad je podigao glavu, krv je tekla iz ženinog vrata i ramena, ali na o. Serafimu nije bilo krvi. Otac đakon Lorens, odeven u belo i zlatno, primakao se i platnom za pričešće vrlo smireno obrisao krv. Sećam se kako sam pomislila: „To je zaista krv Hristova!“ Zatim se otac Serafim udaljio grleći nekoga, kao da ga teši. Tu osobu nisam prepoznala. Probudivši se, shvatila sam da je žena iz sna, s leđa, izgledala baš kao popadija Suzan. Neko vreme posle ovog sna, popadija Suzan je otišla lekaru da obavi preglede. Svi nalazi su bili negativni, i lekar joj je rekao da ne mora da dolazi narednih šest meseci.“

Na grobu oca Serafima desila su se i kasnije mnoga i divna čuda, koja se redovno beleže. Iako otac Serafim nije bio zvanično kanonizovan, mnogi ga poštuju kao svetog naših dana, i mole mu se za pomoći urazumljenje u teškim smutnjama u kojima se obretosmo.

SAVET OCA SERAFIMA 

Jedan od osnovnih problema ljudi u Crkvi danas je u tome što je mnogo pravoslavnih po veroispovesti, ali malo hrišćana – hrišćana životom, podvigom, ljubavlju. Otac Serafim je o tome, u svom predvanju „Pravoslavni pogled na svet“, jednostavno rekao: “Pravoslavlje je život. Ako ne živimo pravoslavljem, mi jednostavno nismo pravoslavni, bez obzira na to koja je naša zvanična vera.“ A ova jednostavna istina je značila i znači da moramo živeti u skladu sa Istinom Koja je LJubav, jer je Bogočovek Hristos. „LJubav“ bez Istine postaje puki sentimentalizam ekumenizma, a „Istina“ bez LJubavi vodi nas nezdravom zilotizmu, verovanju da se spasavamo samo zato što smo „superpravoslavni“. Otac Serafim je preporučivao srednji, carski put, i išao njime, zbog čega je postao svetilnik Crkve.

UČENIK I UČITELJ 

Sveto Predanje je predavanje božanske blagodati i Istine, Koja je Isus, Sin Očev, sa  duhovnog oca na duhovnog sina u Duhu Svetom. To nije nikakva mrtvačka, racionalistička teologija, nego živi život ostvaren u liturgijsko – podvižničkom i molitvenom prostoru Crkve Hristove. Evo jednostavnog primera:

Sveti Pajsije Veličkovski naučio se molitvenom tihovanju iz svetogorskog predanja; otišao je, krajem 18. i početkom 19. veka, u Moldaviju, i u manastiru NJamcu objavio Dobrotoljublje na slovenskom jeziku; njegovi učenici osnovali su Optinu pustinju; učenik optinskih starca bio je ruski starac Amvrosije Miljkovski; u manastiru Miljkovu njegov duhovni sin bio je Sveti Jovan Šangajski; a duhovni sin Svetog Jovana postao je otac Serafim Rouz… Samo takvim prenošenjem opita, Predanje je postajalo i ostajalo sveto, a ne puka ljudska izmislica.

Otac Serafim, blaženik platinski, čuvar je Svetog Predanja Crkve od Istoka. Neka bi nas Bog, njegovim zastupništvom, sačuvao u naše teške dane. 

Izvor: Iskra