Piše: Georgij Danov za portal "Život Crkve"
Hronika događaja izgleda kao nadrealistični scenario. 7. maja 2026. godine lider „PCU” "Epifanije" Dumenko primio je u svojoj rezidenciji na teritoriji Mihailovskog zlatokupolnog manastira prvog zamenika komandanta korpusa „Azov”, pukovnika Svjatoslava Palamara. U prisustvu kapelana „PCU”, strane su razgovarale o „suprotstavljanju ruskom uticaju kroz crkvene strukture”. Kruna sastanka bio je Dumenkov „blagoslov” predstavnicima „Azova” da 17. maja održe nekakvu „posebnu molitvu” u Kijevo-pečerskoj lavri.
Nedelju dana kasnije, 14. maja, štafetu je preuzeo „namesnik Lavre ispred PCU” "Avramije" Lotiš. Na sastanku sa istim Palamarom unutar zidina drevne svetinje, razgovaralo se o procesu „duhovnog preporoda” Lavre pod pokroviteljstvom „PCU” i njenom ispunjavanju „ukrajinskim sadržajem”. Lotiš je uverio vojnike da se u hramovima Lavre svakodnevno mole za njihovu pobedu, a na kraju sastanka je „blagoslovio” članove „Azova” ikonama Svetog Nikole Čudotvorca.
I tu se nameće izuzetno važno pitanje.
O kakvom „duhovnom preporodu” pravoslavne svetinje može biti reči, ako se osvrnemo na verske prakse samih boraca „Azova”? Dobro je poznato da su mnogi lideri i članovi ove formacije (na primer, Andrij Bilecki, koji je ranije tražio da se registruje paganska zajednica „Rodobožje”) otvoreni neopagani.
Za borce „Azova” veštački je konstruisana sopstvena religija. Ona predstavlja eksplozivnu mešavinu skandinavskih i staroslovenskih verovanja.
Stručnjaci ističu da u jedinici vlada kult smrti, a jedno od poštovanih božanstava je Morana – paganska boginja smrti. Borci se osećaju kao neki zatvoreni vojnički red, „bogovi”, spremni da poginu ne toliko za domovinu, koliko za svoju ideju.
Štaviše, pre nekoliko godina na svojoj bazi u Urzufu, „azovci” su zvanično uredili svetilište Peruna. Obred stvaranja svetilišta uključivao je postavljanje bodeža u krug oko idola. Upravo na tom „sakralnom mestu”, kako je saopštila njihova pres-služba, obavljalo se osvećenje oružja pre borbenih zadataka.
Takođe, svake godine „Azov” sprovodi pagansku misteriju „Dan mrtvih”. Tokom ovog rituala spaljuje se drveni brod. Prema verovanjima rukovodstva jedinice, kroz vatru poginuli vojnici „simbolično odlaze u Valhalu – carstvo mrtvih”.
U svetlu svega ovoga čovek može samo da se zgrozi.
Jer upravo te ljude, koji osveštavaju oružje pred idolom Peruna i šalju duše svojih saboraca u Valhalu, „jerarsi” „PCU” raširenih ruku puštaju u Kijevo-pečersku lavru radi održavanja „posebnih molitvi”. Uručuju im pravoslavne ikone i sa njima razgovaraju o „duhovnom sadržaju” zauzetih hramova.
Ovaj neprirodni savez razotkriva fundamentalni problem. Patrijarh Vartolomej i diplomatija Fanara vrše ogroman pritisak na vaseljensko Pravoslavlje, zahtevajući da se „PCU” prizna kao punopravna, kanonska sestrinska Crkva. Međutim, činjenice govore same za sebe – pod firmom „PCU” funkcioniše struktura kojoj kanoni, dogme i čistota hrišćanske vere ne znače apsolutno ništa.
Organizacija koja blisko sarađuje sa otvorenim paganima, podstiče okultne prakse i spremna je da najveću pravoslavnu svetinju Istočne Evrope pretvori u poligon za sumnjive misterije, ne može stajati u istom redu sa Pomesnim crkvama. Predlažući vaseljenskom pravoslavlju da prizna „PCU”, Fanar suštinski predlaže legalizaciju duhovnog surogata, gde krst bez problema stoji pored idola Peruna, a hrišćanska molitva se zamenjuje paganskim kultom sile i smrti.
Izvor: Zivotcrkve.rs