Piše: Aleksandar Marković
Nekoliko reči o prirodi režima Aleksandra Vučića. Nesporno je da je on jako inteligentan čovek beskrajno pokvarenih namera. Međutim, svesni smo svi da je on neka mešavina autokratije i ogoljene diktature. Sa jedne strane Aleksandar Vučić koristi sve poluge moći koju država po svojoj suštinskoj definiciji daje. To su pre svega policija i služba državne bezbednosti. On je zapravo instrumentalizovao ove organe koji bi trebalo da služe građanima, a ne njegovoj ličnoj vlasti. Sa druge strane, njegovi mediji imaju za cilj da prikažu, što već godinama rade – Aleksandra Vučića kao mitsku ličnost, kao spasitelja Srbije koji je tu da reši sve probleme građana. Razume se i da dobar deo ljudi pod uticajem ove gebelsovske propagande veruje u to. I mi im to ne zameramo. Mi znamo da su i oni na pobedničkoj strani, samo toga još nisu svesni. Koji je to vladar u istoriji sveta pobedio omladinu svoje države? Međutim, Aleksandar Vučić svojim trikovima pokušava da unese razdor u opozicioni pokret. Nekada mu to uspeva više, nekada manje, ali znamo da je to nemoguća misija.
NJegova žandarmerija podseća na pretorijansku gardu Oktavijana Avgusta koja ima za cilj da do smrti brani svog gospodara. Međutim, mi ne želimo smrt Aleksandru Vučiću. Naprotiv. Mi mu želimo dug i lep život na čelu vodeće opozicione stranke, pa neka svojim idejama i „vizijom“ Srbije pobedi na sledećim izborima. Bojimo se samo da će se njegova stranka, čiji je on samo član raspasti na 100 frakcija, onog trenutka kada više ne budu imali vlast u svojim rukama. O tome neka vreme sudi.
NJegovi satrapi i poslušnici, izvor moći samo vide u vladajućoj strukturi, funkcijama, novcu, previđajući činjenicu da moć leži i u znanju. To je zapravo vizija Srbije koju opozicija nudi.To je vizija Srbije koja će se uspraviti, Srbije u kojoj će pametni ljudi dobiti svoje mesto u društvu, Srbije u kojoj će se rad i trud ceniti i adekvatno nagrađivati. Sa Vučićem na čelu Srbije, takve budućnosti nema.
Za studente borba protiv Aleksandra Vučića predstavlja istorijski test njihove generacije. Studenti su ubeđeni u pobedu. Međutim, da bi se ona ostvarila potrebno je da se postepeno sistem menja iznutra. Studenti imaju samo znanje, energiju i viziju moderne Srbije, Srbije 21. veka. Nasuprot njoj stoji vizija Aleksandra Vučića koja mora da garantuje njegov ostanak na vlasti. To je suština njegove vizije, neka sve propadne, samo da sam ja gospodar. Studenti su toga vrlo svesni. Sudar te dve vizije, dve koncepcije Srbije je neminovan. NJega nameću društvene okolnosti, njega nameće priroda Vučićevog režima.
Svi pristojni, normalni i obični ljudi u Srbiji danas znaju da je Aleksandar Vučić u velikom strahu. I to je prirodno. Međutim, znamo da za njega ostanak na vlasti, predstavlja borbu na život i smrt. Naravno da u svojoj omiljenoj knjizi „Kontrolori uma“ on je to podvukao na više mesta. Dobro je on proučio i gebelsovsku propagandu, i Le Bonovu koncepciju vladanja masama, i Veberov Protestantski duh, i Hitlerov uspon na vlast u Nemačkoj, i Titovu mašineriju oličenu u moćnoj Udbi i Miloševićeve greške u vođenju države. Nesporno je da je Aleksandar Vučić to sve proučio. Međutim, ono što Aleksandar Vučić nije do kraja shvatio jeste duša i mentalitet srpskog naroda, koji je ipak većinski u Republici Srbiji. Srpski narod ima potrebu za liderima, da ne kažemo vođama. I mi znamo da naša koncepcija borbe protiv Aleksandra Vučića zahteva nekog lidera. Međutim, opozicija ne želi da taj lider bude predstavljen u javnosti, jer znaju da bi prošao ogromnu satanizaciju i demonizaciju od strane Vučićevih propagandnih glasila. Opet, sa druge strane, studenti ne traže lidera koji bi ličio na Aleksandra Vučića. NJima to ne treba. Ako bi, ne daj Bože, imali novog Vučića, čemu onda sva ova naša borba? Studenti znaju da taj lider postoji u Srbiji, ali on se čuva za neko vreme, kada će se u Srbiji demokratija ponovo vratiti. Međutim i tog lidera, studenti ne žele kao nekoga ko će biti šef države ili predsednik Vlade. Jednom smo u istoriji imali predsednika Vlade koji je bio filozof, reformator, prosvetitelj i znamo kako se njegov život tragično završio. Suprotno tome, mi želimo tog našeg lidera, da sačuvamo živoga, kako bi nam pomagao u obnovi Srbije, u ostvarenju naše vizije nakon pobede nad „zlim kraljem“ Aleksandrom Vučićem.
Studenti veruju da mogu da mobilišu dosta građana Republike Srbije u ovoj epskoj borbi. Studenti znaju da apstinenti ovog puta, moraju da iskoriste svoje građansko pravo, ali i dužnost, i da svojim glasovima i matematički pomognu da se Aleksandar Vučić pobedi. Sa druge strane, zahtev za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, Aleksandar Vučić još uvek nije prihvatio. Svestan je on da bi na tim izborima, kada bi se oni danas desili, imao za njega katastrofalan rezultat. Zato ih i ne raspisuje, i verovatno će pokušati da vlada premijera Macuta izgura pun mandat. Studenti su tu da ga u toj nameri spreče.
Studentska borba je borba za opstanak Srbije. Sa Aleksandrom Vučićem na čelu, niko normalan i zdrave pameti nema budućnost. U slučaju pobede SNS-a dobar deo nas će napustiti Srbiju zauvek, a naši roditelji, i naše bake i deke, zauvek ostati na milost i nemilost Aleksandra Vučića. Mi ne želimo da ih ostavimo njemu i njegovim zverima, njegovim vampirima, da iz njih isisaju još malo krvi, još malo nade i vere u bolju sutrašnjicu.
Studenti su svesni svoje istorijske uloge. I oni od nje ne beže. Studenti su generacija koja nije opterećena stradanjima devedesetih godina, generacija koja se ne plaši strahovlade, studenti su generacija koja želi da ostane u Srbiji, ali i da putuje, i da voli, i da se smeje, i da se druži. Studenti su generacija koja Srbija nudi ljubav, a ne strah. Studenti su generacija koja zna kako Srbija diše. Studenti su je obišli, i obilaze je iz dana u dan. Studenti znaju geografiju Srbije bolje nego Vučićevi poslušnici.
Naravno, kada govorimo o Aleksandru Vučiću i njegovom suštinskom nepoznavanju mentaliteta srpskog naroda, mi to govorimo iz perspektive nekoga ko vidi pozitivne strane srpskog naroda, ali i svih drugih građana koji u njoj žive. Mi nikoga ne mrzimo, mi nikome ne želimo smrt. Mi želimo da Aleksandra Vučića pobedimo idejom, i političkim sredstvima. On naravno sebe prikazuje kao žrtvu da bi obmanjivao građane. Kada govorimo o pozitivnim stranama srpskog naroda, one svakako jesu humor, energija, solidarnost kada je teško, nada u bolje sutra. Vučić igra na kartu slabosti srpskog naroda, onoga što nam je titoističko nasleđe ostavilo u amanet. On igra na kartu egzistencije, ucenjuje naše roditelje sa otkazima, zastrašuje naše bake i deke, preti na svaki mogući način. Ali, opet ponavljam, on nije do kraja proučio istoriju srpskog naroda. Pomalo paradoksalno, da je njegov verni sluga, aktuelni ministar kulture Nikola Selaković jedno vreme držao vežbe na Pravnom fakultetu iz Uporedne pravne tradicije i Nacionalne istorije države i prava. Možda bi Aleksandar Vučić trebalo da ga konsultuje kada bude pisao novi plan za „preporod“ Srbije. Međutim, u svojoj samozaljubljenosti Aleksandar Vučić to neće uraditi. Naravno, ni Selaković nije dovoljno proučio istoriju svog naroda, tako da oni znaju činjenice, ali ne razumeju suštinu. A suština je da je srpski narod verujući narod i da je kroz svoju istoriju uvek verovao u one koji su ga vodili.
Sa svojim duhovnim pastirima, srpski narod je napredovao preko 200 godina u srednjem veku i gotovo 100 godina u novom veku. Međutim, mišljenja smo da je vladavina Aleksandra Vučića sigurno jedan od najmračnijih perioda srpske istorije. Ali mrak je najgušći pred svitanje.
Naravno, Aleksandra Vučića, nikako ne treba potceniti. Sa svojih punih 56 godina života i 33 godine stranačkog delovanja na različitim funkcijama što stranačkim, što državnim, on predstavlja ozbiljnog političkog vuka. I studenti ga svakako, ne potcenjuju. Ali studenti znaju da će ga pobediti. On je čitajući Lenjina naučio kako se pravi stranačka organizacija. I to nije ništa novo, to je već sve u političkoj teoriji objašnjeno, i to naši profesori, ali i studenti jako dobro znaju. Međutim, čitajući Lenjina, ali i u neprestanoj konsultaciji sa svojim jevrejskim savetnicima, Aleksandar Vučić je zaboravio da je on predsednik Srbije, a ne Izraela. I zapravo u tom neprestanom unutrašnjem konfliktu, koji se kod njega očito dešava, mi vidimo put za pobedu nad njim. Mi smo dobro proučili i njegove konferencije za štampu, i njegova glumatanja, i njegova naručena pitanja. Ali u psihološkom portretu Aleksandra Vučića uvek iskoči njegov radikalski diskurs koji se dobro vidi kada mu pitanje postavljaju novinari koji nisu njegovi propagandisti. NJih nema mnogo, ali su ona sasvim dovoljna da njega izbace iz takta.
Aleksandar Vučić je jako razdražljiv čovek. I to svi vide, nezavisno od svog obrazovanja i profesionalne spreme. On vlada autoritetom moći koji izvire iz stranačke moći, ali i iz pozicije šefa države. Međutim, Aleksandar Vučić u osnovi vlada strahom građana Srbije. On sebe vidi kao mitsku, istorijsku ličnost, koja je svojim delovanjem osnažila srpsku ekonomiju i dovela nivo plata i penzija na istorijski maksimum. Naravno, ljudi se plaše da bi njegovim odlaskom sa vlasti, država doživela bankrot i ekonomsku propast. Naši profesori znaju da se to neće desiti.
Međutim, Aleksandar Vučić u svoj svojoj gordosti i samozaljubljenosti ima potrebu da mu se svi dive, da ga svi vole. Bez pretenzija da ulazimo dublje u njegov psihološki profil, svi smo svesni da većina građana Srbije u njemu ne vidi spasioca. Iako se na to izborima u dobroj meri ne pokazuje. Sva njegova naručena istraživanja, studentskom pokretu ne daju neke velike šanse. Naravno, studenti znaju da to nije tačno, jer da jeste, on bi raspisao vanredne parlamentarne izbore, kao što je radio 2014. godine i 2016. godine. Studenti znaju da lažna istraživanja ne mogu da mu donesu ostanak na vlasti, ali i da on besni zbog toga.
Aleksandar Vučić besni i zbog toga što u sva sela, u sve opštine i gradove, mora lično on da dođe. To njega iscrpljuje fizički, ali i mentalno, ali to je posledica njegovog pogrešnog stranačkog kadriranja i politike postavi glupljeg od sebe da te nikada ne bi smenio. On je tu politiku doveo do savršenstva. Ali sada mu se ona kao bumerang vraća i sve snažnije ga udara.
Aleksandar Vučić je u isti mah, i kukavica, ali i hrabar čovek. Kukavica je što zloupotrebljava sve državne resurse da bi ostao na vlasti, ali je hrabar u tome što misli da može pobediti opoziciju koja se ujedinjuje. Cela opozicija mu na toj hrabrosti odaje priznanje. Možda mu tu hrabrost podstiču i njegovi jevrejski savetnici koji mu hrane sujetu, govoreći da je on Mesija srpske politike i da će večno vladati.
Aleksandar Vučić i njegovi jevrejski savetnici veliku pažnju poklanjaju simbolici. Aleksandar Vučić zna simboliku brojeva, jako dobro poznaje istoriju jevrejskog naroda, Aleksandar Vučić je sve to jako dobro proučio. U tom njegovom neprekidnom učenju, ima jedna mala falinka. Aleksandar Vučić o sebi misli da je genijalan čovek. Nažalost, po njega, on to nije. On je nesporno jako inteligentan, vredan, uporan i marljiv čovek. Ali nije genije, jer da jeste, on bi dobro znao da se Srbijom ne vlada batinama.
Aleksandar Vučić nije državnik. Tačno je da on stalno govori o viziji Srbije za 5, 10, 20 godina. Naravno, njegovi jevrejski savetnici mu stalno skreću pažnju na to. Ali državnik se od običnog političara, razlikuje po tome što kada je njegovom narodu teško, on staje uz narod, a ne uz one koji ga održavaju na vlasti. U tom smislu, Aleksandar Vučić nije državnik.
Nesporno je da je on pod svoju kontrolu stavio i delove univerziteta, delove akademske zajednice, delove crkve, delove obaveštajnih službi, dobar deo medija. Ali, to su samo delovi. On, srećom po nas, nije uspeo da potpuno slomi Srbiju. Otpor koji se rodio u studentskom pokretu najbolje svedoči o tome.
Naravno, Dragan J. Vučićević, Jovana Jeremić i njima slični stalno govore o tome da studenti nemaju program. To naprosto, nije tačno. Program opozicije i studenata se po lako sinergiše i postaje vrlo jasan. To jesu elementi direktne demokratije oličeni u plenumima, ali uz zadršku da ne treba u potpunosti odbaciti značaj i tekovine predstavničke demokratije. Ali, mi smo u ovu borbu ušli dobrim delom iz ideala, dobrim delom iz bola i patnje novosadskih mučenika, koji stradaše zbog Vučićeve korupcije, bahatosti i kriminala, ali i dobrim delom jer su istorijske okolnosti tako namestile.
U političkoj teoriji, Aleksandar Vučić je dobro proučio catch-all sistem. NJegova stranka nema jasnu ideologiju, tj. oni su mešavina svega i svačega. Ima tu i levičara, i desničara, i političkog centra, ali najviše ima ljudi koji iz lične koristi i bogaćenja su tu gde jesu. Nasuprot toj mašineriji zla, javlja se studentski pokret koji ima slične osobine, tj. da nije strogo ideološki opredeljen i da su tu dobrodošle sve ideje. Smatramo da tako i treba da bude. Kada dođe to vreme, da se uspostavi normalan parlamentarni život, stvoriće se uslovi za borbu političkih ideja i ideologija u okvirima granica Ustava. To je zalog za budućnost. Svi mi koji smo danas u Srbiji protiv Aleksandra Vučića u takvu budućnost verujemo, i spremni smo da se za nju borimo.
Svesni su svi da u ovoj borbi protiv Aleksandra Vučića, imamo i praktične probleme, koji se tiču izborne problematike. Cela opozicija o tome uči iz dana u dan, a dobronamerni i plemeniti ljudi u tome pomažu. Borba na lokalnim izborima, sprema teren za odlučnu bitku koja će se desiti na parlamentarnim izborima.
Aleksandar Vučić u svojim stremljenjima, želi izlazak jedne ili eventualno dve kolone njegovih političkih oponenata. Zna tiranin sa Andrićevog venca da su tri kolone spasonosno rešenje za Srbiju. Prva kolona bi bio proevropski blok opozicionih stranaka, koji se manje-više sa izvesnim poteškoćama ujedinjuje i to bi bila prva armija koja će se boriti protiv Aleksandra Vučića i njegovih slugu. Druga armija bila bi autentična desnica, koja bi se na suprotnom političkom spektru ukrupnila. Za sada deluje da se i na tom polju dešava izvesno ukrupnjavanje. Dakle, autentična desnica bi bila druga armija koja će se boriti protiv Aleksandra Vučića i njegovih slugu. I zaista se čini da on ima već spremljenu taktiku za borbu protiv njih. Neprestane podele i svađe, garantuju njegov ostanak na vlasti. Međutim, treća armija koja će se boriti protiv Aleksandra Vučića i njegovih slugu jeste studentska lista sa svim svojim elanom, entuzijazmom i energijom. Treća armija je ta odlučna snaga koja će doneti pobedu nad režimom Aleksandra Vučića. Zbog Srbije i svih nas koji u njoj živimo. Treća armija je simbol nove, probuđene Srbije, Srbije budućnosti za koju su se borili i generacije naših predaka, i mi danas, i za koju će se boriti generacije naših potomaka.
Aleksandar Vučić zaboravlja na jednu stvar, a to je da izbori nisu puka matematika. Za njega i njegovu mašineriju zla, oni to, zapravo jesu. Ali za nas, sa druge strane, ne. Oni su samo sredstvo za ostvarivanje i realizovanje ciljeva koje smo mi zacrtali. Mi nećemo stati dok ne pobedimo tiranina. Za nas je borba protiv njega svojevrstan Armagedon našeg vremena. Mitska borba dobra i zla. Dobro uvek pobedi zlo.
Naposletku, gde mi vidimo Srbiju za 10, 20, 30 godina? Vidimo je kao jednu probuđenu, pre svega parlamentarnu državu, gde će se verovatno postaviti pitanje oblika vladavine u sudaru sa titoističkim nasleđem. Ali, to neka bude tema za neke druge rasprave i za neka bolja i srećnija vremena. U ekonomiji Srbiju vidimo kao uspešnu ekonomiju u kojoj će se preduzetnički duh razvijati, u kojoj će vladati tržišni principi, sa izvesnim učešćem države u socijalnoj sferi. U kulturi, vidimo jednu probuđenu kulturnu zajednicu sa oslanjanjem na istorijsku tradiciju koja će vratiti značaj institucijama kulture, vidimo procvat muzeja i pozorišta. Što se tiče obrazovanja, mi vidimo značaj znanja i prepoznajemo da će naši profesori podržati u tome neke od studenata koji budu nastavili njihovim stopama, dok opet neki drugi budu odlazili u neke praktične delatnosti. Međutim univerzitetsko obrazovanje ćemo staviti na pijedestal. Ono će biti hram znanja koji će omogućiti novim mladim generacijama da žive u malo boljoj i uređenijoj državi.
Konačno, omladina Srbije je žedna ljubavi i slobode. Slobode za koju se ginulo od praistorije pa do danas. Studenti znaju da je pokrenut slobodarski duh Srbije. Niko sa opoziconog spektra ne želi bilo kakvu versku, nacionalnu ili rasnu mržnju i netrpeljivost. Zapravo, mržnja u našem rečniku suštinski i ne postoji. Mi samo želimo da živimo slobodno, da dišemo čist vazduh, da uživamo u našim rekama, planinama i jezerima. I da se volimo. Kroz ljubav ćemo pokrenuti sve druge poduhvate koji su pred nama. Zbog ljubavi prema Srbiji, kako kao državi, tako i prema njenim građanima, mi ćemo dati svoj maksimum. Probuđenu energiju naroda mi ćemo sublimirati i kanalisati na pravi način.
Počeli smo sa Hegelom, pa da završimo sa njim. Ključna odrednica njegove filozofije jeste sloboda. Hegel zapravo istoriju civilizacije vidi kao istoriju osvajanja slobode. Srećom, po nas, Aleksandar Vučić, nije razumeo Hegelovu Fenomenologiju duha, jer da jeste, u ovoj našoj borbi protiv njega, mi bismo sigurno izgubili. Ovako, na jedan neobjašnjiv način, i Hegel se zajedno sa nama bori protiv Aleksandra Vučića. Zajedno ćemo ga pobediti, a kada se to desi probuđeni potencijali građana Srbije će se razvijati na pravi način. Nadamo se da naša deca neće morati da vode ovu bitku koju mi danas vodimo. Pred njima će biti neki drugi izazovi, ali nadamo se ne ovog karaktera.
Ipak, konačno, Srbiji je potrebno i osveženje žeđi za učenjem i sticanjem novih znanja i veština. Mi ćemo takvu Srbiju stvoriti. A kada se ona stvori, Hegel će sigurno biti srećan i ponosan na nas.
Izvor: Pravda
