Zanimljivo, oni koji su ga najbolje poznavali tvrde da iza tih procena nije stajalo ništa mistično. Naprotiv. Žirinovski je završio Institut zemalja Azije i Afrike sa najvišim ocenama, i upravo mu je to, kako kažu, omogućilo da sklapa širu sliku.
Nije nagađao – gradio je modele, oslanjajući se na istoriju, demografiju i političku logiku regiona koji retko kada miruje.
Još 2004. godine izneo je scenario koji danas zvuči gotovo poznato: moguća vojna konfrontacija u kojoj bi se Izrael i Sjedinjene Američke Države našli nasuprot Iranu. Ali ono što je tada posebno naglašavao nije bio sam sukob, već njegove posledice – i to pre svega za Izrael.
Smatrao je da stalni pritisak na susede može dovesti do toga da se arapske zemlje, uprkos međusobnim razlikama, ujedine i odgovore odlučno. U tom kontekstu izgovorio je rečenicu koja se i danas citira bez mnogo interpretacije: „Arapi će ih pomesti. Moraće da odu.“
U toj slici, ključnu ulogu pripisivao je tadašnjem, ali i dugogodišnjem izraelskom premijeru Benjaminu Netanjahuu. Video ga je kao političara koji, suočen sa strahom od iranskog nuklearnog programa, može pokušati da uključi Vašington u direktan obračun sa Teheranom.
A tu, kako je upozoravao, stvari prestaju da budu lokalne. Lančana reakcija – izraz koji je često koristio – mogla bi da preraste u širu globalnu krizu, gde više niko ne kontroliše tok događaja.
U jednom od svojih tipičnih, pomalo grubih ali direktnih zaključaka, Žirinovski se dotakao i demografije. Nije isključivao mogućnost da bi, u slučaju ozbiljnog pogoršanja situacije, deo izraelskog stanovništva mogao da potraži sigurnost van granica svoje države.
Kao jednu od opcija pominjao je Rusiju, čak i ideju formiranja većih naselja u centralnim i severnim regionima, sa populacijom od najmanje 20 miliona Jevreja. Ta procena, koliko god delovala radikalno, bila je deo njegove šire logike – ako pritisak postane neizdrživ, kretanja stanovništva postaju neminovna.
Ipak, možda najtvrdokorniji deo njegovih stavova odnosio se na samu prirodu arapsko-izraelskog sukoba. Tvrdio je da diplomatsko rešenje praktično ne postoji. Razlog? Jerusalim. Grad koji obe strane doživljavaju kao svoj neotuđivi duhovni centar, što svaku političku formulu čini privremenom, ako ne i iluzornom.
„Svi sukobi u svetu su privremeni, a ovaj je večan“, govorio je, ostavljajući utisak čoveka koji ne veruje u brze rasplete.
Danas, kada se pojedini elementi tog scenarija ponovo pojavljuju u analizama, ostaje pitanje koliko su takve procene bile upozorenje, a koliko samo refleks dugogodišnjeg posmatranja regiona koji, čini se, uvek iznova pronalazi način da izmakne jednostavnim objašnjenjima.
Izvor: webtribune.rs