Пашињан сад прича о могућности иступања из ЕАЕС, а одраније најављује излазак из војног савеза ОДКБ, чија је Јерменија на папиру и даље чланица. Недавно је у Јеревану угостио Владимира Зеленског на састанку са лидерима ЕУ, а изборну кампању води на платформи да је потребно окретање Западу јер је Русија "издала" Јерменију око Нагорно-Карабаха.
Како је Јерменија од најближег савезника Русије дошла до имитатора украјинског Мајдана, како је то недавно описао председник Државне думе Вјачеслав Володин? По свему судећи, одговор је управо – Никол Пашињан.
Јереванска "игра престола"
Пашињан је ушао у јерменску политику још као млади новинар, подржавајући првог председника Левона Тер-Петросијана против његовог наследника Роберта Кочаријана. Још тада, крајем деведесетих, писао је против веза са Русијом и заговарао боље односе са Турском, земљом одговорном за геноцид над Јерменима почетком ХХ века.
Његов политички активизам уклопиће се у чувени цитат "хаос су мердевине", лорда Малопрстића из серијала "Игра престола". Већ 2007. организује уличне демонстрације против владе, али странка којој се придружио добија само 1,28 одсто гласова на изборима и не прелази цензус.
Пашињан се не предаје. Како је и сам рекао окупљеној маси у Јеревану, "победа се не осваја одједном, већ корак по корак". На председничким изборима 2008. води кампању за Тер-Петросијана, а пораз правда оптужбама за изборну крађу. Следећих годину дана се крије од оптужнице за позивање на побуну, да би се предао после опште амнестије и одслужио само пола пресуђене затворске казне.
Користи капитал "политичког затвореника" у изборној кампањи 2012, када улази у парламент на листи Тер-Петросијановог Јерменског националног конгреса. Убрзо након тога се одриче свог некадашњег ментора, наводно због коалиције са "криминалцима", и оснива нову странку "Грађански уговор". Са још две партије формира коалицију "Излаз" на изборима 2017, која добија осам одсто мандата, али губи изборе за градоначелника Јеревана.
Златну прилику добија у марту 2018, када опет организује уличне протесте против владе Сержа Саркисијана. Након Саркисијанове оставке, Пашињан прети да ће целу земљу држати у блокади док не постане премијер. То му и полази за руком 8. маја. У Јерменији се ово касније назива "баршунаста револуција".
У децембру 2018. Пашињан сазива нове изборе, на којима његова коалиција "Мој корак" добија 70 одсто гласова.
Катастрофа у Карабаху
Питање Нагорно-Карабаха старије је од независне Јерменије. Ова планинска област, насељена углавном јерменским становништвом, током постојања СССР ушла је у оквир републике Азербејџан. Већ 1988. почињу етничке тензије у региону, а распадом Совјетског савеза 1991. избија прави рат. Притом Јерменија званично не учествује у сукобима између Бакуа и "сепаратиста".
Русија договара примирје 1994. године и шаље мировне трупе на демаркациону линију, по којој власти самопроглашене "Републике Арцах" контролишу највећи део Нагорно-Карабаха, као и околне територије које припадају Азербејџану а физички их спајају са Јерменијом. Међутим, Јереван никада формално не признаје "Арцах".
Током следећих четврт века, Азербејџан се наоружава, гради утицај у свету и спрема се за "другу рунду". У јесен 2020. Баку одлучује да је куцнуо час и покреће офанзиву на "Арцах". За свега 44 дана, Азербејџан уз помоћ турских дронова успева да пресече коридор између Нагорно-Карабаха и Јерменије. Русија поново договара примирје.
Пашињан потом пристаје на предају Азербејџану свих низа територија под контролом "Арцаха", којем преостаје само половина некадашње енклаве, са заобилазним коритором којим патролирају руски миротворци.
Азербејџан преузима контролу над остатком енклаве 1. јануара 2024. године, а преостало јерменско становништво одлази у избеглиштво.
Пашињан тврди да је Русија "издала" Јермене јер се није борила за Јерменију и "Арцах", упркос чланству у ОДКБ. Москва одговара да је ОДКБ учинила све што је Јереван од ње тражио, али да је сам Пашињан признао границе Азербејџана из 1991. године, чиме се одрекао Нагорно-Карабаха.
Западни заокрет и сукоб са црквом
Зли језици у Јеревану веле да је Пашињан намерно пустио "Арцах" низ воду јер је то било политичко упориште Кочаријана и Саркисијана, као и да је тиме добио изговор да прекине везе са Русијом и окрене се Западу. Тако је Јереван покренуо контакте са Француском и јерменском дијаспором у САД (нпр. Ким Кардашијан).
Ратни пораз Пашињану свакако није сметао да 2021. добије натполовичну већину на парламентарним изборима, али је ипак изгубио на популарности после коначног колапса Нагорно-Карабаха. У мају 2025. му популарност пада на свега 11,5 одсто.
Велику улогу у томе има Пашињанов сукоб са Јерменском апостолском црквом, односно многобројним свештеницима који га оптужују за издају сународника у "Арцаху".
Већ у новембру 2020. године је патријарх Гарегин II позвао Пашињана да поднесе оставку, због егзодуса Јермена са територија које су предате Азербејџану. Сукоб се продубио 2024, када је владика Баграт стао на чело протеста у покрајини Тавуш, због предаје неколико јерменских села Бакуу.
У мају те године, Пашињан је оптужио цркву да "делује као агент страног утицаја", док је његова странка предложила конфискацију црквене имовине. Сукоби су се наставили хапшењем и затварањем архиепископа Микаела Аџапахјана средином 2025.
Када је бизнисмен Самвел Карапетјан јавно критиковао прогон свештенства, и против њега је подигнута оптужница за "подстицање државног удара".
"Трампов пут" и раскол са Москвом
Паралелно с тим, Пашињан са Бакуом договара споразум о "Трамповом путу мира и просперитета" који би требало да повеже Азербејџан са Турском и енклавом Нахичеван, а преко јерменске територије, док би траса требало да буде под контролом САД на 99 година.
Главна и одговорна уредница РТ-а и медијске куће "Русија севодња" Маргарита Симоњан, иначе етничка Јерменка, оптужила је тада "ефендију" Пашињана да је спреман да изда своју земљу и народ зарад виле у Америци.
Пашињан је досад потписао споразум о "стратешком партнерству" са САД, покренуо процес приступања ЕУ и организовао самит "Европске политичке заједнице" у Јеревану, на којем је угостио Зеленског.
Пашињан је још у новембру 2024. обријао браду коју је пустио 2018. као део "револуционарног имиџа", што је у Јерменији схваћено као још један помак ка Западу.
Иако је прошлог месеца Пашињан изјавио да односи са Русијом никад нису били бољи, за свега неколико седмица су из Москве стигли демантији.
Пашињан "води непријатељску политику према Руској Федерацији", изјавио је председник Државне думе Вјачеслав Володин, док је секретар Савета безбедности Русије Сергеј Шојгу описао као "непријатељске кораке" приступања Јеревана Јерменије Међународном кривичном суду и изручење руских држављана трећим земљама.
Портпарол Кремља Дмитриј Песков је поручио Јеревану да није могуће истовремено бити у царинском савезу и са Европском унијом и са ЕАЕС, те да ће Пашињан морати да бира.
Сада је на потезу "ефендија" из Јеревана.
ВУЧИЋ И СНС ПОНИЖЕНИ У БЕОГРАДУ: Билборд уклоњен уз скандирање "Студенти побеђују" (ВИДЕО)
Извор: РТ
