Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
У времену у којем се стварност више не саопштава, већ обликује, Србији се прети изборима у тренутку када је унутрашњи сукоб већ започео, а нико од надлежних нема храбрости да то саопшти грађанима. Грађански рат у Србији, у свом савременом облику без барикада, али са дубоким и непомирљивим линијама поделе већ постоји. И управо у том тренутку уводи се процедура која треба да делује као решење, а заправо је само средство управљања кризом. Избори, дакле, нису унутрашња потреба система, већ реакција на притисак који долази споља. Обруч се убрзано затвара око Београда. Оно што се последњих дана дешава није уобичајена дипломатска динамика, већ јасан сигнал да Европска унија прелази из фазе „притисака“ у фазу отвореног политичког инжењеринга. Одлука да се Србији ускрати 1,5 милијарди евра из европских фондова представља више од финансијске мере то је инструмент политичког условљавања. Када Марта Кос саопштава да ће новац бити блокиран због „реформи“, порука је јасна или ћете променити курс, или ћете платити цену. Посебно је симптоматично што је у самом врху ЕУ организован састанак са Владаном Ђокићем, фигуром која је годинама била подржавана од стране исте ове београдске власти која га сада представља као противника. Такав сусрет није протоколаран. То је политичка порука. Када Брисел прима једног актера, а индиректно делегитимише другог, тиме се унапред креира политичка архитектура будућих избора. Исход није остављен случају он се припрема. Власт то разуме. Она није наивна, али јесте уплашена. И управо зато постоји могућност али не и извесност да наседне на наратив да је тренутак повољан, да је студентски покрет ослабљен, да је део опозиционог бирачког тела ван фокуса, да је политичка динамика лети бржа и теже контролисана споља. Али ово није питање тактике. Ово је питање модела управљања државом. С једне стране стоје захтеви за „реформама“, који у пракси значе дубље укључивање у европски политички и безбедносни систем. Са друге стране постоји покушај да се очува одређени степен суверенитета и маневарског простора, али уз парадокс да Србијом управљају либералне структуре које уз помоћ патриотских и конзервативних гласова спроводе управо политику коју либерали заговарају. Тај модел није одржив. Он постоји само док притисак није директан! А биће! Избори у Србији више нису унутрашње питање. Они постају део шире геополитичке игре, али пре свега вредносно-идеолошког инжењеринга, у којем, без обзира ко победи, на позицијама власти морају бити прозападно оријентисани актери либерално-глобалистичког опредељења. И управо зато исход тих избора неће одредити само ко ће владати Србијом, већ и у ком правцу ће се она кретати у наредној деценији. То потврђују и изјаве које долазе са Запада. Конструктиван састанак између амбасадора САД при НАТО-у Метјуа Витакера и председника Вучића представљен је као корак ка новој фази односа, али из његових речи јасно се назире недвосмислен притисак: „Одбрамбена и безбедносна сарадња Србије са непоузданим партнерима ствара дугорочну стратешку зависност коју је тешко разградити и компликује будућу сарадњу. За модерно партнерство окренуто будућности, стратешки правац Србије мора бити усклађен са Западом. Безбедност зависи од избора правих партнера.“ Са друге стране, руски министар спољних послова Сергеј Лавров оценио је да се Србија налази под све интензивнијим и отворенијим притиском да промени свој курс: „Србија се суочава са директним захтевима бирократа из Брисела који траже да заузме антируску линију, па чак и да пошаље своју војску.“ Овакви захтеви, према оцени Москве, не само да нарушавају суверенитет Србије, већ је стављају у позицију избора који није слободан. У том контексту, позиционирање Русије добија шири смисао. Порука да „Русија има огроман потенцијал да уједини велики број народа“ није само политичка, већ идеолошка. Како је нагласио руски патријарх Кирил: „Русија има огроман потенцијал да уједини велики број народа око себе. Не војно уједињење, већ идеолошко, јер су многе земље и народи, посебно у земљама Трећег света, уморни од наметљиве западне либералне пропаганде која се сукобљава са њиховим традиционалним вредностима и културом. Говоре нам: „Па, остатак света је један, а ви сте другачији?“ - Не, није цео свет, и рат још није изгубљен!“ Ова порука постаје део глобалне борбе за вредносни оквир света. Истовремено, глобални контекст се убрзано погоршава. Војне операције, промене правила ангажовања и ширење зона контроле показују да се рат више не води само на једном фронту. Румунско Министарство одбране потврђује да су британски авиони деловали у оквиру строго дефинисаних правила, док се истовремено појављују извештаји о директним борбеним дејствима. Простор између мира и рата постаје замућен. Енергетска криза додатно продубљује ситуацију. Генерални директор компаније TotalEnergies, Патрик Пујане, упозорио је на претњу несташице енергије у Француској због сукоба на Блиском истоку. „Ако се ситуација настави још два или три месеца, ући ћемо у еру несташице енергије сличне онима које су већ примећене у неким азијским земљама.“ Шеф француске компаније залаже се за изградњу нових нафтовода са Блиског истока. „Још увек нема несташице у атлантском басену али не можемо себи приуштити да 20% светских резерви нафте и гаса оставимо неприступачним без озбиљних последица“, рекао је Пујане током говора на Светској конференцији о међународним односима, коју је организовао Француски институт за међународне односе. Нафтна Компанија Ени тврди да тржиште потцењује утицај рата на Блиском истоку на цене енергије. Рат ће имати значајнији и дугорочнији утицај на цене нафте и гаса него што је предвиђено, рекао је у петак финансијски директор компаније Ени, Франческо Гатеи. Италијанска компанија је повећала своју прогнозу цене гаса са 70 на 83 долара по барелу, а прогнозу цене гаса са 36 на 50 евра по мегават-сату. Раније је извршни директор компаније Ени, Клаудио Дескалци, рекао да ЕУ треба да преиспита планове за постепену забрану увоза руског гаса. И у том тренутку долазимо до суштине. Ово је, у крајњој линији, пресуда држави без вредности и без идеје. Држави која се заклања иза „здравог разума“ и прагматизма, а заправо је одустала од сваког вишег смисла. То није рационалност, то је добровољна еутаназија. Историјски бесциљна, политички безначајна и идеолошки стерилна држава не може постојати. Смрт идеје неизбежно следи смрт државе. У томе лежи морбидност тренутка. Земља без историјске агенде постаје празан простор, а реакција пропагандне машинерије канта прљавих фекалија само је доказ те празнине. Без агенде, без аргумената. Ништа не настаје ни из чега. Остаје зјапећа празнина. Годинама је свака мисао изван логике понуде и потражње гажена. Сложени системи сведени су на примитивне формуле. Све што не доноси финансијски резултат проглашено је бесмисленим. Каква метафизика? Хајде да зарадимо. Јавну дебату заменио је ријалити. Средство друштвене самоидентификације постало је средство заглупљивања. И коначно човек. Човек је сведен на функцију. Кухиња. Тоалет. Кревет. Он више не постоји у времену и простору као свесно биће. И управо у таквом свету, на монотоним подлогама, симболи почињу да сијају! Један дрзак знак, један човек који одбија да се уклопи, постаје видљив управо зато што одступа. Он нарушава линију, квари шаблон и тиме постаје видљив. У свету алгоритама, аутентичност делује као грешка. Али управо у тој грешци лежи смисао. Јер данас се више нико не приморава силом. Довољно је да пристане. А онај ко одбије да пристане постаје симбол. Тај дрзак симбол је слика човека који је одлучио да буде аутентичан. Не савршен, не уклопљен, не прилагођен већ свој. У свету у којем алгоритми обликују шта ћемо видети, чути и сматрати важним, а наративи намећу шта је прихватљиво, а шта није, сваки искорак делује као грешка. Али управо у тој „грешци“ лежи смисао. Јер аутентичност се не рађа из прилагођавања, већ из одбијања да се изгуби сопствени облик. Данас се држава или човек ретко приморава силом. Довољно је да пристане. Да прихвати да је лакше уклопити се него издвојити се, да је сигурније мислити као већина него ризиковати сопствени став. У том тихом пристајању, губи се личност. А онај ко одлучи да томе каже „не“, неизбежно постаје симбол не зато што то жели, већ зато што другачије не може. Савремени систем не тражи слепу послушност, већ сагласност. Алгоритам обликује оно што видимо, читамо и мислимо да је важно, постављајући невидљиве оквире у којима се креће наше разумевање стварности. Он не намеће директно већ усмерава, појачава, филтрира. У таквом окружењу, границе дозвољеног мишљења постају унапред дефинисане, а свако излажење из тог оквира лако бива означено као проблем. Управо зато, највећи чин отпора постаје способност да се мисли независно, да се препозна механизам који стоји иза привидне слободе избора. Човек који одбије да буде вођен алгоритмом, који свесно бира шта ће да прихвати, а шта да одбаци, већ је начинио корак ка стварној слободи. Он не руши систем споља, он га разоружава изнутра, тиме што не пристаје на његова правила. Слобода данас више није питање формалних права или политичких околности. Она постаје унутрашње стање, лична одлука која подразумева спремност на одговорност, али и на усамљеност. Јер онај ко одбије да се уклопи, често остаје без подршке већине. Ипак, управо у том одбијању лежи суштина не пристати на лаж, чак и онда када је прихваћена од свих. Дрзак симбол није слабост, већ доказ да постоји нешто што одбија да се исправи по мери окружења. Он стоји криво у свету који инсистира на правим и монотоним линијама. И баш зато што није савршено уклопљен, он открива да тај овај свет симулација и фолирања није толико стабилан колико се чини. Јер довољан је један такав дрзак знак да покаже да униформност није природно стање, већ наметнути облик. Зато питање данас није како се уклопити, већ да ли имаш снаге да останеш тај дрзак знак у низу. Јер у времену монотоније, управо такви несавршени, али своји сијају најјаче. И управо зато наш српски алгоритам 28. јун је пресудан!
Извор: Правда
