Piše: Vladimir Dimitrijević

ŠTA JE UDBA UČINILA CRKVI?

Titova udbokratija imala je naročitu mržnju prema Srpskoj Crkvi koja je ( s pravom ) smatrana samim srcem srpskog zavetnog naroda. Da bi se njen uticaj suzbijao, UDBA je krenula u vrbovanje sveštenika, monaha i crkvenih velikodostojnika radi praćenja unutrašnjih aktivnosti, stavova sveštenstva i raspoloženja vernika, stvaranje prorežimskih svešteničkih udruženja (poput Udruženja pravoslavnih sveštenika) kako bi se oslabilo jedinstvo Crkve i unutrašnje jezgro otpora. UDBA se odlučno upustila u hapšenja, montirane sudske procese, policijsko saslušavanje i zabrane javnog delovanja nepodobnih, kao i u ograničavanje materijalnih sredstava, kontrolu bogoslovskih škola i sprečavanje izdavačke delatnosti verskih zajednica. Tu je bilo važno i ubacivanje agenata sa ciljem izazivanja sukoba, podela i diskreditacije crkvenih struktura u javnosti.

O TEKSTU RADMILE RADIĆ

Tekst Radmile Radić bavi se mehanizmima državne kontrole nad verskim zajednicama u socijalističkoj Jugoslaviji, naročito u periodu od kraja Drugog svetskog rata do sredine šezdesetih godina XX veka. Autorka polazi od šireg političkog okvira: u ranom periodu izgradnje socijalističkog poretka, jednopartijski sistem je nastojao da društvo organizuje oko ideje stalne odbrane od „unutrašnjeg i spoljnog neprijatelja“. U takvom ambijentu, kako se u tekstu ističe, neprijatelj je predstavljan kao „sveprisutan i skriven“, pa je potreba za „budnošću“ bila stalna, jer je važilo uverenje da „neprijatelj ne miruje“. Taj politički model nije se odnosio samo na otvorene protivnike režima, nego i na sve oblike udruživanja koji su mogli da proizvedu drugačije tumačenje društvene stvarnosti. Zato su verske zajednice vrlo rano stavljene pod strog državni nadzor.

ORGAN PARTIJE

Služba bezbednosti u tom sistemu bila je jedan od ključnih instrumenata vlasti. Ona nije delovala kao samostalna institucija izvan političkog poretka, već kao organ koji je „poštovao naloge Partije bez pogovora“. U četrdesetim i pedesetim godinama, služba je bila glavni izvršilac borbe protiv „klasnih neprijatelja“, „stranih elemenata“ i „neprijatelja unutar Partije“. Pošto su verske zajednice u ideološkom smislu smatrane mogućim uporištem „reakcije“, njihovo delovanje nije tretirano samo kao versko pitanje, već kao pitanje političke bezbednosti.  Zato se istorija odnosa države i verskih zajednica u posleratnoj Jugoslaviji ne može razumeti bez razumevanja metoda OZN-e, UDB-e i kasnije SDB-a.

Radmila Radić podvlači da celovita istorija UDB-e u Jugoslaviji još nije napisana na osnovu potpunog istoriografskog istraživanja. Razlozi su dvostruki: prvo, sama priroda službe bila je zatvorena i konspirativna; drugo, deo dokumenata je sistematski uništavan. Zato građa Bezbednosno-informativne agencije, koja je delimično dostupna u Arhivu grada Beograda i Arhivu Srbije, ne omogućava celovitu rekonstrukciju strukture OZN-e, UDB-e i SDB-a, ali ipak omogućava uvid u metode i ciljeve delovanja tih službi.

KOMISIJA ZA VERSKA PITANJA

Tokom četrdesetih i početkom pedesetih godina, Državna komisija za verska pitanja imala je značajnu ulogu u sprovođenju državne politike prema verskim zajednicama. Ona je koordinisala rad drugih državnih organa, dok su republičke komisije u početku imale manji značaj. NJihova delatnost uglavnom se svodila na raspodelu pomoći, prikupljanje statističkih podataka i organizovanje svešteničkih udruženja. Međutim, od kraja 1951. godine, a naročito posle ponovnog formiranja Komisije 1954, njen sastav se menja: u njoj više nema sveštenika, a sve veću ulogu dobijaju provereni partijski kadrovi, pomoćnici ministara unutrašnjih poslova, javni tužioci i funkcioneri službe bezbednosti.

NAČIN RADA VERSKIH KOMISIJA

Komisije za verska pitanja nisu bile samo administrativna tela koja se bave verskim poslovima, već deo šireg sistema političke kontrole. Zvanično, one su bile „političko-savetodavni organi“, ali su u praksi stalno sarađivale sa izvršnim većima, upravama državne bezbednosti i odborima za unutrašnju politiku. Glavne smernice nije samostalno donosila Savezna komisija za verske poslove, već Odbor za unutrašnju politiku SIV-a, dok je Komisija sprovodila odluke. Na taj način, pitanje verskih zajednica bilo je smešteno u istu ravan sa pitanjima zaštite poretka, unutrašnjih poslova i političke stabilnosti.

Predsednici republičkih komisija bili su u stalnom kontaktu sa predsednicima odbora za unutrašnju politiku u republikama, a na nižem nivou, u sreskim komisijama za verska pitanja, obično se nalazio i predstavnik sekretarijata za unutrašnje poslove. To znači da je kontrola verskih zajednica postojala na svim nivoima vlasti: saveznom, republičkom, sreskom i lokalnom. Radićeva to formuliše kao „vertikalni“ i „horizontalni sistem uprave“ koji je funkcionisao unutar „piramidalnog sistema vlasti“. Verske zajednice, dakle, nisu bile praćene sporadično, nego sistemski, kroz institucije koje su bile povezane sa partijskim i bezbednosnim strukturama.

PRISLUŠKIVANJE CRKVE

Posebno mesto zauzima pitanje konkretnog rada OZN-e, UDB-e i SDB-a u odnosu na verske zajednice. Jedan od najznačajnijih odnosi se na prisluškivanje Srpske Pravoslavne Crkve: među prvim prislušnim uređajima montiranim u Jugoslaviji bili su uređaji ugrađeni u zgradu Patrijaršije SPC, i to 24 uređaja, na predlog Drugog odeljenja UDB-e. Kao rezultat prisluškivanja zasedanja Sabora SPC i drugih operativnih radnji nastajale su interne publikacije za unutrašnju upotrebu. Ovo pokazuje da je vrh SPC bio predmet posebne pažnje bezbednosnog aparata.

Takvo praćenje pravdano je tvrdnjom da „izvestan broj sveštenih lica“ i dalje deluje „sa neprijateljskih pozicija“ prema socijalističkom sistemu. Zato je, prema dokumentima koje autorka citira, bilo potrebno prikupiti „određenije i detaljnije podatke“, ispitati motive, metode delovanja i zauzeti odgovarajuće stavove. Pri tome se izričito naglašava da pitanje treba raditi „u saradnji sa Republičkim sekretarijatom za unutrašnje poslove“. Titoistički državni aparat je versku aktivnost tumačio kao politički i bezbednosni problem, a ne kao unutrašnje pitanje verskih zajednica.

SVEŠTENICI ZA UDBU

Radićeva zatim ukazuje da su mnogi sveštenici sarađivali sa UDB-om, bilo dobrovoljno, bilo pod pritiskom, ucenom ili materijalnim podsticajem. Kao jedan od najdrastičnijih primera navodi se sveštenik Ratko Jelić, koga su državni organi smatrali „vrlo poverljivim i odanim“. On je dosledno sprovodio direktive i redovno slao izveštaje o važnim pitanjima, kao i o razgovorima sa pojedinim sveštenicima. Sličnu ulogu imali su i drugi sveštenici. Brozova služba nije delovala samo spolja, preko nadzora i administrativnih mera, već i iznutra, preko saradničke mreže unutar samih verskih zajednica.

OZNA I NKVD

OZN-a je nastala u ratu, kao organ čiji je zadatak bio borba protiv „nacionalnog neprijatelja“ i „unutrašnjeg, klasnog neprijatelja“. Posle rata njena funkcija nije nestala, već se proširila u skladu sa potrebama novog režima. U vreme sukoba sa Informbiroom, služba je dobila zadatak da još šire prati politička kretanja u zemlji. Jedan njen pripadnik kasnije je objasnio da je, pored kontraobaveštajne funkcije, ona imala i funkciju „političke policije za kontrolu političkog života“. Verske zajednice nisu bile kontrolisane samo kao mogući kanali stranog uticaja, nego i kao prostor u kome se mogao pojaviti otpor politici Komunističke partije.

Posebno je značajan podatak o sovjetskom uticaju na formiranje metoda OZN-e. Deo njenih kadrova školovan je u Sovjetskom Savezu 1944–1945. godine, a jedan od najvažnijih metoda preuzetih iz tog iskustva bilo je „pokrivanje“, odnosno postavljanje poverenika u različite delove društva. Po Staljinovom modelu, poverenička mreža bila je zamišljena tako da prikuplja podatke „o svemu i svakome“. Na taj način, već do kraja 1944. Srbija je bila premrežena organima OZN-e. Ovaj sistem „pokrivanja“ kasnije se preneo i na dejstvo prema verskim zajednicama, jer su crkvene institucije, bogoslovije, manastiri, eparhije i sveštenička udruženja postali objekti nadzora.

OSTACI „MRAČNE PROŠLOSTI“

U ideološkom smislu, predstavnici verskih zajednica svrstavani su među ostatke „reakcije“. U jednom dokumentu koji autorka citira, verske organizacije i sekte opisane su kao „nazadne u političkom i parazitske u ekonomskom pogledu“, pa su zato predstavljene kao „nepomirljivi protivnici i neprijatelji nove narodne vlasti“. Kao u svim komunističkim državama, religija nije tretirana kao privatno uverenje, već kao društvena snaga koja može da ugrozi novi poredak. Zbog toga su pojedini episkopi i sveštenici napadani jer crkveno rukovodstvo nije zvanično prihvatilo političke promene u Jugoslaviji, jer su neki sveštenici dovođeni u vezu sa emigracijom, odmetničkim grupama, stranom špijunažom, neprijateljskom propagandom i širenjem priča o progonu crkve.

Radmila Radić uočava da je „u nekim od tih optužbi bilo i istine“. Međutim, suština državne politike bila je ideološka: komunisti su želeli da prekinu uticaj religije na stanovništvo. Istovremeno su bili svesni da se religija ne može ukinuti prostim dekretom ili otvorenim progonom. Zato se zvanično govorilo o „idejnom i političkom radu“, o prosvećivanju masa, o usvajanju materijalističkog pogleda na svet i o postepenom potiskivanju religijskih shvatanja kao anahronizma socijalističkog društva. Zvanično se govorilo o ideološkom radu, dok su u praksi korišćene administrativne, policijske, agenturne i pritisne mere.

SLOŽENI SISTEM KONTROLE

Da ponovimo: posleratna jugoslovenska država nije verske zajednice posmatrala kao neutralne društvene institucije, nego kao potencijalno opasna žarišta alternativnog autoriteta, političke „reakcije“ i stranih uticaja. Zbog toga je izgrađen složen sistem kontrole koji je obuhvatao komisije za verska pitanja, organe unutrašnjih poslova, bezbednosnu službu, partijske komitete i lokalne organe vlasti. Rad prema verskim zajednicama sprovođen je kroz prisluškivanje, prikupljanje podataka, unutrašnje saradnike, praćenje episkopa i sveštenstva, kao i kroz institucionalnu koordinaciju svih nivoa vlasti.

Iako su državni i partijski organi u načelu tvrdili da religiju treba potiskivati „idejnom borbom“, „vaspitavanjem“ i „političkim uzdizanjem masa“, autorka naglašava da se u stvarnosti delovalo mnogo grubljim i neposrednijim sredstvima. Formulacije iz titoističkih dokumenata govore o uverenju da će „naša socijalistička stvarnost“ sama po sebi delovati protiv religije, ali se istovremeno razvijao čitav aparat praćenja, pritiska i kontrole nad sveštenstvom, verskim školama, bogosluženjima i vernicima.

GODINA 1946.

Početna tačka tog praktičnog delovanja bila je procena da je „neprijateljska delatnost sveštenika“ pojačana. Tokom 1946. godine, iz različitih okružnih komiteta KP Srbije stizali su Centralnom komitetu izveštaji u kojima se sveštenstvo razvrstavalo prema političkoj podobnosti. Navodilo se da više od 60% sveštenika pripada grupi „reakcija-neprijatelj“, oko 30% grupi kolebljivih, a samo 10% onih koji su spremni na saradnju. Ta klasifikacija je važna jer pokazuje da državna vlast nije posmatrala sveštenike kao homogenu versku grupu, nego kao politički teren koji treba podeliti, izolovati, pridobiti ili neutralisati. Sveštenici koji su bili spremni na saradnju tretirani su kao korisni, dok su oni koji su odbijali saradnju označavani kao „reakcionarni“ ili „neprijateljski“ elementi.

Partijska direktiva od 27. avgusta 1946. godine, koju autorka navodi, pokazuje kako je ta politika formulisana na nivou instrukcije. Organizaciono-instruktorska uprava CK KPS upozoravala je okružne komitete da se zvanični predstavnici crkve sve više povezuju „sa reakcijom u zemlji i van nje“, te da se ne sme dozvoliti da sveštenstvo ostane pod uticajem „reakcionarnih i nama neprijateljskih predstavnika“. Umesto toga, trebalo je raditi na „jačanju našeg uticaja među sveštenstvom, osobito nižem“. Cilj je bio da se niže sveštenstvo veže za narodnu vlast i time parališe uticaj crkvenog vrha. Ovde se jasno vidi jedna od glavnih strategija režima: razdvajanje episkopata od nižeg sveštenstva i stvaranje unutrašnjih linija podele unutar same crkvene strukture.

KAKO PRITISNUTI „POPOVE“

Na savetovanju u CK KPS 16. septembra 1946. godine zaključeno je da je „popovima posvećena mala pažnja“ i da država nema dovoljan uticaj na njih. Istovremeno su priznate i neke greške: fizički napadi, čupanje brada sveštenicima i napad na episkopa. Ali to priznanje nije značilo odustajanje od pritiska, već više nastojanje da se metode učine organizovanijim i politički korisnijim. Autorka navodi slučaj episkopa Irineja Ćirića u Vojvodini, gde su skojevci, članovi Partije i kolonisti učestvovali u fizičkom napadu na vladiku i sveštenike iz njegove pratnje. Pritisak se, dakle, prenosio preko lokalnih partijskih, omladinskih i bezbednosnih struktura.

Radićeva sistematizuje oblike uznemiravanja i pritiska nad verskim zajednicama. Ona ističe da je obrazac bio gotovo identičan na različitim mestima. Izgredi protiv crkve obuhvatali su ometanje bogosluženja i hramovnih slava, proterivanje sveštenika i crkvenih velikodostojnika, fizičke napade na sveštenike, episkope i biskupe, hapšenja, suđenja, pritiske, ucene, demoliranje hramova i kapela, oduzimanje crkvenih zgrada, provale u crkvene objekte i ubistva sveštenika. Tu su bili i ismevanje i vređanje sveštenih lica, visoko oporezivanje svešteničkih prihoda, ometanje izdavanja izvoda iz matičnih knjiga, podizanje zgrada na crkvenim zemljištima, zastrašivanje dece da ne posećuju versku nastavu, kažnjavanje onih koji slave slavu i široka antireligiozna propaganda.

VIŠE NIVOA DELOVANJA

Ovaj spisak mera pokazuje da je državna politika prema verskim zajednicama imala više nivoa. Jedan nivo bio je ideološki: religija je predstavljana kao ostatak starog društva i prepreka socijalističkom razvoju. Drugi nivo bio je administrativni: crkvama su oduzimane zgrade, sveštenička primanja su oporezivana, a verski život ograničavan kroz birokratske prepreke. Treći nivo bio je represivan: hapšenja, suđenja, fizički napadi i ucene. Četvrti nivo bio je psihološki i socijalni: sveštenici su javno ismevani, vernici zastrašivani, a deca odvraćana od verske nastave. U tom smislu, pritisak nije bio usmeren samo na institucije, nego i na svakodnevni verski život stanovništva.

Državni organi su se plašili da bi sveštenstvo i „politička reakcija“ mogli upotrebiti Crkvu kao legalno uporište za političke, a ne samo verske ciljeve. Posebno su sumnjive bile verske zajednice koje su imale veze sa inostranstvom. U dokumentima se ističe da takve zajednice, zbog svog „internacionalnog karaktera“, mogu postati „špijunski centri inostranih centrala“. Zato su protestantske konfesije i sekte opisivane kao „balast za naše socijalističko društvo“.

SPREČAVANJE UTICAJA

Posebna pažnja posvećivana je uticaju verskih zajednica na nacionalne manjine, prosvetne radnike, omladinu i članove Partije. Za komunistički režim posebno je bilo važno da članovi Partije ne učestvuju u verskim običajima, jer bi to potkopavalo ideološku disciplinu. Na sednici Politbiroa CK KP Srbije 8. januara 1947. godine odlučeno je da se okružnim komitetima uputi pismo sa direktivom da članovi Partije ne smeju slaviti Božić, slave, venčavati se u crkvi ili krstiti decu. Radićeva napominje da će takav odnos vremenom popustiti, ali tek krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Verska praksa članova Partije smatrana je političkom slabošću i ideološkom nedoslednošću.

UDBINI AGENTI U MANTIJI

OZN-a, a kasnije UDB-a, stvarala je mrežu agenture u Beogradu i u sedištima eparhija. Preko te mreže prikupljani su podaci o aktivnostima i raspoloženju episkopa. Agentura je posebno aktivirana pred godišnja zasedanja Sabora SPC, kada je državi bilo važno da unapred sazna stavove arhijereja i da blagovremeno preduzme mere. Sabor je posmatran kao politički događaj koji treba nadzirati, usmeravati i, kada je moguće, kontrolisati.

Na episkope koji su smatrani najreakcionarnijim vršen je pritisak kako bi bili navedeni na povlačenje ili penzionisanje. Cilj je bio da se promeni raspoloženje episkopata i oslabi otpor državnim planovima. Pored pritiska koji je Državna komisija za verske poslove vršila preko Sinoda, postojao je i plan „agenturno-operativnih mera“. Sa određenim episkopima obavljani su razgovori i održavan je stalan ili povremen kontakt, kako bi se pripremili za pozitivan odnos prema pitanjima za koja su državni organi bili zainteresovani. Tako se crkvena jerarhija nastojala razdvojiti na „pozitivne“, „kolebljive“ i „reakcionarne“ elemente.

„REAKCIONARNI“ EPISKOPI I KADRIRANJE U CRKVI

Organi UDB-e beležili su razgovore „reakcionarnih“ episkopa, pratili njihove izveštaje Saboru, evidentirali da li su izlazili na izbore i kako su glasali, kakav su stav imali prema pitanjima važnim za državu i da li su bili u kontaktu sa emigracijom. Za svakog episkopa postojala je posebna kartoteka sa podacima o biografiji, kretanju, držanju, ali i podacima „iz najintimnije životne sfere“. To ukazuje da cilj nije bio samo politički nadzor u užem smislu, već stvaranje kompletnog dosijea koji bi mogao da posluži za pritisak, procenu, ucenu ili kontrolu.

Državni organi su nastojali da utiču i na kadrovsku politiku SPC. Posle izbora patrijarha Vikentija direktno su rukovodili izborom sveštenika za parohije u inostranstvu, kao i izborom novih arhijereja. Od pojedinih kandidata za episkope tražena je čak i izjava lojalnosti, a pažljivo je dogovaran raspored episkopa po eparhijama. Državna kontrola nije bila ograničena na spoljno praćenje, već je težila da utiče na unutrašnje odluke crkve: izbor ljudi, njihovo postavljanje, premeštanje i njihov odnos prema vlasti.

SARADNICI UDBOKRATIJE

Važno je da su saradnici UDB-e angažovani unutar verskih zajednica. Oni su regrutovani iz redova jerarhije, sveštenstva, monaštva, rimokatoličkog redovništva, pitomaca bogoslovija i semeništa, ali i među civilnim licima koja su radila u okviru verskih zajednica: zvonarima, članovima horova, nameštenicima, rodbinom i prijateljima. Koristili su se i „dobri omladinci“, članovi SSRN-a i sindikata, koji su kontrolisali propovedi, poklonička putovanja i katehizaciju. U jednom dokumentu koji Radićeva citira, stoji da pri angažovanju saradnika iz redova sveštenstva treba dobro proučiti kandidata, naročito „stepen njegovog vjerskog fanatizma“.

Metode pridobijanja saradnika bile su jasno navedene: „kompromitujući materijal“, „dobrovoljna osnova“ i „materijalna baza“. Kompromitujući materijal koristio se kod lica za koja su postojali podaci o neprijateljskoj delatnosti, ali i kod onih kod kojih su se mogle upotrebiti lične slabosti, odnosi sa ženama, „seksualne nastranosti“, pijanstvo ili finansijske nepravilnosti. Materijalna baza bila je naročito upotrebljiva kod sveštenika SPC i Islamske verske zajednice, jer je njihov materijalni položaj u poratnim godinama bio teži nego u Rimokatoličkoj crkvi: agenturni rad nije bio improvizovan, već metodološki razrađen i prilagođen različitim verskim sredinama.

METODE RAZARANJA

Posebno je zanimljiv deo u kojem se operativcima daju uputstva kako da razgovaraju sa verskim saradnicima. Savetovalo im se da se ne nameću, da ne ulaze u rasprave o pitanjima koja ne poznaju, već da „više pitaju i beleže“. Ako saradnik pokrene pitanje Boga ili verskih dogmi, trebalo je razgovor završiti tvrdnjom da mu niko ne brani da ispoljava verska osećanja. Takođe se naglašavalo da preko saradnika koji nisu raskinuli sa religijom ne treba sprovoditi antireligiozne mere, niti napadati dogme, već postepeno „raskrinkavati rukovodioce kao neprijateljske elemente“. Cilj nije bio nužno da se saradnik odmah ideološki preobrati, već da se upotrebi unutar sopstvenog verskog okruženja.

Verske zajednice su bile obuhvaćene mrežom lokalnih i centralnih institucija, ali i neformalnim agenturnim kanalima. Pritisak se vršio kroz administrativne mere, javnu propagandu, kontrolu bogosluženja, nadzor nad episkopima, uticaj na izbor crkvenih kadrova i stvaranje saradničke mreže unutar samih verskih institucija. U tom sistemu, religija nije bila tretirana samo kao ideološki protivnik, već kao bezbednosni problem koji treba „pokriti“, pratiti, podeliti i kontrolisati.

IZVEŠTAJI SA TERENA

Država nije samo nadzirala verske zajednice spolja, već je težila da uđe u njihovu unutrašnju strukturu, da prikuplja podatke o pojedincima, da ih klasifikuje, vrbuje, pritiska, usmerava i koristi u sopstvene političke svrhe. Upravo zato Radmila Radić posebnu pažnju posvećuje dokumentu UDBE pod nazivom „Kler“, koji, po njenoj proceni, verovatno potiče s kraja pedesetih godina i u kojem se objašnjavaju glavne operativne mere za rad u verskim školama i svešteničkim udruženjima.

Najpre se opisuje kako su izveštaji sa terena bili sastavljani. Oni su stizali po gotovo istom šablonu kao i partijski izveštaji. U njima se navodio broj verskih objekata, istorijat verskih zajednica na određenom prostoru, držanje sveštenika pre i za vreme Drugog svetskog rata, njihov odnos prema NOP-u, „stav sveštenika prema današnjici“, delatnost crkvenih odbora, broj učenika u bogoslovijama i semeništima. Od pedesetih godina ti izveštaji postaju još konkretniji: u njima se beleži koliko saradnika UDB-a ima među sveštenicima, koji se sveštenici kontrolišu, koliko se saradnika koristi aktivno ili povremeno i koliko sveštenika ima „negativno držanje“. Takav sistem izveštavanja pokazuje da je cilj službe bio da napravi što potpuniju kartu verskog terena, i to ne samo institucionalnu, nego i personalnu, političku i psihološku.

NADZOR NAD EMIGRACIJOM

Autorka navodi i podatak da je, prema procenama same službe, više od 300 sveštenika Srpske pravoslavne crkve, uključujući i neke episkope, aktivno pomagalo Dražu Mihailovića, dok je mnogo veći broj simpatisao njegov pokret. Istovremeno je kontrolisana delatnost „reakcionarnih“ sveštenika i episkopa u emigraciji, i to preko Ministarstva inostranih poslova FNRJ i obaveštajnih organa UDB-e zaduženih za emigraciju. Ovaj deo pokazuje da se rad prema verskim zajednicama nije završavao unutar granica Jugoslavije. Vlast je pratila i spoljne veze, naročito kontakte sa emigracijom, jer ih je tumačila kao moguće političke i obaveštajne kanale. Tako su sveštenici i episkopi u inostranstvu postajali deo šireg bezbednosnog nadzora.

UDBA I VERSKE ŠKOLE

Poseban deo dokumenta „Kler“ odnosi se na verske škole. Operativne mere bile su usmerene u tri pravca: otkrivanje novih kandidata i njihovo sprečavanje da odu u semeništa i bogoslovije; izvlačenje već postojećih kandidata iz tih škola; i stvaranje saradničke mreže u samim verskim školama. Titova država je težila da kontroliše budući sveštenički kadar već u najranijoj fazi njegovog formiranja. Nije bilo dovoljno pratiti postojeće sveštenike – trebalo je sprečiti ili preusmeriti one koji su tek mogli da postanu sveštenici.

Metode sprečavanja kandidata da odu u verska učilišta bile su različite. Jedna od najčešćih metoda bila da se kandidat preko mreže UDB-e uvuče u svađu, pijanku ili moralno kompromitujuću situaciju, što je onda moglo biti upotrebljeno kao razlog da bude isključen iz škole. Drugi način bio je da se udesi da kandidat bude oboren na maturi, posle čega bi otišao u JNA. U nekim slučajevima kandidati su isključivani iz škola zbog navodne neprijateljske delatnosti. Radićeva napominje da su ove mere bile naročito aktuelne dok su teološki fakulteti bili u sastavu državnih univerziteta, odnosno do 1952. godine.

KOMPROMITACIJA MLADIH BOGOSLOVA

Služba je pokušavala i da „izvuče“ bogoslove koji su već bili u verskim školama. Najefikasnijim sredstvom smatrane su kompromitacije preko odnosa sa ženama. U dokumentu se govori o uvlačenju kandidata u ljubavne avanture, posle čega se, kako se tvrdilo, oni „vrlo rijetko vraćaju u semeništa“. Takođe su korišćene provokacije, podmetanje neprijateljske štampe, pozivanje na razgovore, kratkotrajno odvajanje od škole i lični pritisak: rad nije bio ograničen na političko ubeđivanje, nego je podrazumevao upotrebu privatnog života, seksualnosti, porodičnih odnosa i lične slabosti kao instrumenata operativne obrade.

Interesantan je i pokušaj službe da prepozna potencijalne bogoslove. Pošto ankete među maturantima nisu davale rezultate, jer se učenici nisu izjašnjavali da će upisati bogosloviju, a potom su to ipak činili, unutar službe su pravljeni profili za prepoznavanje takvih kandidata. U dokumentu se kao osobine koje ih „otkrivaju“ navode zatvorenost, pedantan izbor društva, izbegavanje javnih razgovora sa devojkama i umereno ispoljavanje verskih osećanja. Versko opredeljenje nije se pratilo samo preko formalnih podataka, već i preko stila života i socijalnog ponašanja.

U neposrednom radu služba se služila ubeđivanjem roditelja preko prijatelja, poznanika i predstavnika vlasti, ali i pritiskom na same roditelje. Kandidati su ubeđivani, uvlačeni u različita društva, korišćene su agenturne kombinacije i veze sa ženama. Dokument posebno ističe da je uloga devojaka i žena bila „oprobano i uvijek korisno sredstvo“. Istovremeno se naglašava da takve kombinacije moraju biti prilagođene psihološkom raspoloženju kandidata: kod nekih je trebalo delovati postepeno, nenametljivo i pažljivo, dok je kod onih koji su već bili skloni ženskom društvu moglo da se ide direktnije.

SVEŠTENIČKA UDRUŽENJA

Posle analize verskih škola, Radićeva prelazi na sveštenička udruženja. Ona podseća da je njihovo osnivanje već u istoriografiji delimično rekonstruisano, ali dokumentacija BIA-e dopunjuje sliku. Posebno je značajna izjava Srećka Miloševića sa sednice republičke Komisije za verska pitanja od 11. marta 1961. godine: „Što se tiče svešteničkog udruženja, u njega su sveštenici uglavnom ušli radi svojih ličnih interesa, a mi smo ga stvorili iz političkih razloga.“ Ovaj citat sažima celu logiku državne politike: udruženja nisu nastala kao spontani oblik profesionalnog organizovanja sveštenika, već kao politički instrument države.

Prema dokumentima koje Radićeva koristi, sveštenička udruženja su formalno predstavljana kao „baza za okupljanje sveštenstva na liniji saradnje sa narodnim vlastima“. Međutim, sa aspekta UDB-e, ona su bila „najsavršeniji oblik obrade“, jer su omogućavala da se unutar sveštenstva stvore uporišta koja će delovati protiv episkopata. UDB-a je, kako se u dokumentu kaže, bila „jedini nosilac borbe za stvaranje udruženja“. NJeni organi su pripremali razgovore, sastanke, diskusije, referate i rezolucije, sa ciljem da se okupi „zdravo i pozitivno jezgro“ od kojeg bi bili formirani inicijativni odbori. Ti odbori su potom pokretali pitanje osnivanja udruženja, stvarajući utisak unutrašnje inicijative sveštenstva.

VRBOVANJE SVEŠTENIH LICA

Vrbovanje sveštenika za udruženja sprovodilo se na različite načine. Negde se pozivalo na tobožnji „socijalistički patriotizam“, kod nekih su korišćeni kompromitujući materijali, a negde lične i prijateljske veze. Pored toga, sprovođen je i niz administrativnih mera kako bi se izvršio pritisak na „kolebljive“ sveštenike. Posle formiranja udruženja javio se novi problem: šta treba da bude sadržaj rada tolikog broja sveštenika, s obzirom na to da su neki prišli iz „špekulantskih razloga“, neki „pod pritiskom“, a neki zato što su u udruženjima videli „mogućnost jačanja vjerskog rada i uticaja na mase“. Ovde se vidi unutrašnja protivrečnost državnog projekta: udruženja su stvorena kao politički instrument, ali su u njih ulazili ljudi sa različitim motivima.

RAZBIJANJE JEDINSTVA CRKVE

Posebno je važno da se u dokumentima kao glavni cilj stvaranja Udruženja pravoslavnih sveštenika navodi „razbijanje jedinstva i monolitnosti SPC“. To znači da udruženje nije imalo samo funkciju saradnje sa državom, nego je izazvalo unutarnje podee u Crkvi. Država je nastojala da oslabi episkopat tako što će stvoriti organizovanu grupu nižeg sveštenstva koja će biti lojalnija vlastima nego sopstvenoj crkvenoj jerarhiji. Radićeva pominje primer Crne Gore 1945. godine, gde su se „najnapredniji sveštenici i učesnici NOP-a“ sastali sa namerom da stvore svešteničko udruženje i spreče Sinod SPC da pošalje mitropolita Josifa Cvijovića kao administratora. Taj skup je, prema dokumentu, uspeo propagandno, ali ne i taktički, jer su u Glavni odbor izabrani sveštenici koji su skinuli mantije i postali državni službenici.

PODELE MEĐU „UDRUŽENJCIMA“

Unutar samih udruženja postojale su podele. Jedan dokument govori o tri frakcije: „prikrivenim neprijateljima“, koji su ušli u udruženje da bi iznutra delovali rušilački; „slabićima“, koji su ušli da bi se zaštitili od mogućeg progona; i „pravim i istinskim borcima“, koji su bili u manjini, ali su održavali udruženje da se ne raspadne i ne pretvori u reakcionarnu organizaciju. Ova podela pokazuje da vlast nije u potpunosti kontrolisala ni organizacije koje je sama podsticala. Unutrašnja dinamika udruženja bila je složena: deo sveštenika bio je lojalan, deo oportunistički, deo neprijateljski raspoložen, a deo je pokušavao da iskoristi udruženje za sopstvene interese.

Služba je prikupljala detaljne podatke, pratila sveštenike, kontrolisala emigraciju, pokušavala da spreči formiranje budućeg svešteničkog kadra, koristila porodične, socijalne i intimne odnose kao sredstvo pritiska, a sveštenička udruženja pretvarala u politički instrument za slabljenje crkvene jerarhije.

OD CRNE GORE DO LESKOVCA

Dok su u javnom govoru ova udruženja mogla biti predstavljana kao oblik saradnje „naprednog“ sveštenstva sa narodnim vlastima, u dokumentima koje autorka koristi jasno se vidi da je njihova politička funkcija bila mnogo dublja. Ona su bila zamišljena kao instrument odvajanja nižeg sveštenstva od episkopata, kao prostor za okupljanje lojalnih sveštenika i kao sredstvo pritiska na one koji su se kolebali ili ostajali verni crkvenoj jerarhiji.

Posle početnih pokušaja u Crnoj Gori, stvar je, prema dokumentima, preuzela UDB-a. Pripreme su vršene tokom 1947. i 1948. godine, a cilj je formulisan otvoreno: „Radi lakše borbe protiv reakcionarnog i neprijateljskog sveštenstva u Srpskoj pravoslavnoj crkvi početo je stvaranje svešteničkog udruženja.“ U dokumentu se navodi da je stvaranje takvih udruženja lakše išlo u drugim republikama nego u Srbiji, jer je tamo sveštenstvo bilo brojčano manje, materijalno slabije i ideološki slabije. Prvi prodori napravljeni su u Titovom Užicu i Leskovcu. U Titovom Užicu uslovi su bili povoljniji jer su postojali sveštenici koji su već imali političke funkcije, dok je u Leskovcu udruženje stvoreno na inicijativu nekoliko „naprednijih sveštenika“.

LOKALNI OSLONCI UDBE

Ovde se jasno vidi da je država nastojala da pronađe lokalne oslonce unutar samog sveštenstva. Nije bilo dovoljno da udruženje bude nametnuto spolja – ono je moralo da deluje kao da nastaje iz unutrašnje potrebe dela sveštenstva. Zato su bili važni sveštenici koji su već bili bliski vlasti ili koji su imali lične interese da se približe novom režimu. Radićeva pokazuje da su pojedini sveštenici ulazili u udruženje „iz ličnih interesa“, pre svega da bi se zaštitili. To znači da motivi nisu bili jedinstveni: neki su ulazili zbog ideološke bliskosti sa vlastima, neki zbog straha, neki zbog materijalne ili administrativne koristi, a neki zbog uverenja da se preko udruženja može očuvati prostor za verski rad.

OTPOR „UDRUŽENJCIMA“

Odmah po stvaranju udruženja javio se otpor. U dokumentima se navodi da je reakcija došla od episkopata, „razbijene buržoazije“ i drugih nezadovoljnika koji su počeli da „rovare“. U Leskovcu, gde je udruženje osnovano 1947. godine, na sam dan osnivačke skupštine neprijateljski raspoloženi ljudi prilazili su sveštenicima koji su ulazili u udruženje i govorili im da „odlaze u komunizam“ i da će oni voditi „izdajnike“. Te parole su se, prema dokumentu, odmah počele širiti ilegalno kroz narod, sa namerom da se udruženje razbije. Radićeva ovim pokazuje da sveštenička udruženja nisu bila prihvaćena kao neutralan oblik organizovanja, već kao politički sporna struktura povezana sa državnim pritiskom.

Poseban pritisak na svešteničko udruženje u Leskovcu vršio je Jovan, episkop niški. On je dovođen u vezu sa akcijom odbijanja priznanja svešteničkog udruženja od strane Svetog sinoda i sa negativnim stavom prema vlastima. U dokumentu se tvrdi da je on davao direktive za borbu „reakcionarnog klera protiv socijalizma“. Episkopski otpor nije tumačen kao crkveno-kanonsko protivljenje državnom mešanju, već kao politička aktivnost protiv socijalizma i vlasti.

SKIDANJE MANTIJE

Jedan od zanimljivih momenata jeste i problem „skidanja mantija“. U radu se pominje slučaj sveštenika iz okoline Leskovca koji je posle rata skinuo mantiju i „otvoreno raskrinkavao religiju pred narodom“, govoreći da Bog ne postoji i da sveštenici govore o Bogu kako bi „pljačkali narod“. Međutim, posle izvesnog vremena, isti sveštenik je zbog „siromašnog stanja“ ponovo obukao mantiju i vratio se u Crkvu. Taj primer pokazuje koliko su pojedinačne pozicije sveštenika bile uslovljene materijalnim stanjem, ličnim interesom i promenljivim odnosom prema vlasti.

Ratko Jelić, sekretar Udruženja pravoslavnog sveštenstva FNRJ, u izveštaju Državnoj komisiji za verske poslove iz 1949. godine ukazivao je na „lošu pojavu“: pojedini aktivniji i politički ispravni sveštenici napuštali su svešteničku službu i prelazili u državnu, prekidajući vezu sa Crkvom. On je zapisao da je „bolje što manje popova“, ali da bi to bilo korisno onda kada bi „reakcionarni popovi“ napuštali službu, dok se ovako slabi „naš front“. Ovaj iskaz je značajan jer pokazuje da vlastima i njihovim saradnicima nije bilo nužno u interesu da svi sveštenici napuste Crkvu. Naprotiv, bili su im potrebni lojalni sveštenici koji će ostati unutar crkvenih struktura i delovati kao deo „pozitivnog“ fronta.

STVARANJE „TITOVE CRKVE“

Cilj nije bio jednostavno uništenje crkvenih struktura, nego njihovo kontrolisanje, preoblikovanje i korišćenje. Ako bi svi lojalni sveštenici napustili mantiju i otišli u državnu službu, država bi izgubila unutrašnje oslonce u Crkvi. Zato je bilo bolje da određeni broj „politički ispravnih“ sveštenika ostane unutar Crkve, da deluje u udruženjima, da utiče na niže sveštenstvo i da služi kao protivteža episkopatu. To je razlog zbog kojeg su sveštenička udruženja bila važna: ona su omogućavala državi da ne deluje samo protiv Crkve, već i kroz Crkvu.

Uspeh udruženja, prema dokumentima, meren je konkretnim političkim rezultatima. Kao uspeh se smatralo to što je u Udruženje sveštenika bilo učlanjeno skoro 80% pravoslavnog sveštenstva, što je udruženje pomoglo pri izborima patrijarha 1950. i 1958. godine i što je država, kako se u dokumentu kaže, preko njega mogla da „kamuflira“ pritisak na episkopat preko „Vesnika“. Istovremeno, kao glavna mana označeno je „preveliko mešanje UDB-e u rad Udruženja“. Ovaj deo je ključan jer pokazuje da je država bila svesna dvostruke prirode udruženja: ono je bilo korisno upravo zato što je moglo da izgleda kao samostalna sveštenička organizacija, ali je previše vidljivo mešanje UDB-e moglo da kompromituje njegovu funkciju.

NOVI PRISTUPI

Radićeva ističe da je tokom šezdesetih služba bezbednosti postepeno napustila direktnu upotrebu represije i kao osnovni način rada usvojila nadzor i praćenje. Taj nadzor je bio više usmeren na prikupljanje podataka nego na neposredno kažnjavanje pojedinaca. To ne znači da je kontrola nestala, već da je dobila drugačiji oblik: manje grubo kažnjavanje, više sistematsko informisanje, evidentiranje, analiza i političko korišćenje podataka.

Sve ključne grane policije učestvovale su u prikupljanju informacija: domaće, strane, vojne, ekonomske i unutarpartijske. Iako je Partija imala sopstvene kanale za dobijanje informacija, oni nisu mogli da se mere sa širinom i dubinom podataka koji su dolazili iz bezbednosnih izvora. Zbog toga se Partija postepeno sve više oslanjala na te informacije kao na glavni izvor za donošenje političkih odluka. Služba bezbednosti pravila je dnevne, nedeljne, mesečne, kvartalne i godišnje izveštaje o političkim, ekonomskim i društvenim problemima. U tom sistemu, verska pitanja nisu bila sporedna, već su bila deo šireg mehanizma državnog informisanja i odlučivanja.

VIŠE MUKA ZA KOMISIJE

Radićeva navodi i da je isticana nužnost redovnih kontakata verskih komisija sa „drugovima iz unutrašnjih poslova koji rade na ovim problemima“, kao i potreba međusobne razmene informacija i materijala. To pokazuje da se kontrola verskih zajednica i dalje odvijala kroz saradnju različitih državnih organa: komisija za verska pitanja, organa unutrašnjih poslova i službe bezbednosti. Posle IV plenuma, međutim, Kosta Gucunja, član Komisije za verska pitanja SR Srbije i predsednik Komisije za verska pitanja PIV APV, sa izvesnim žaljenjem je govorio da se UDB-a više ne bavi poslovima u vezi sa verskim zajednicama, „tako da komisije sada imaju više muke i poslova“. Taj komentar pokazuje koliko su komisije bile naviknute na oslanjanje na bezbednosni aparat.

KONTROLA PONOVO

Ipak, to povlačenje nije bilo trajno. Radmila Radić naglašava da će tokom sedamdesetih nadzor i kontrola službe bezbednosti ponovo biti podignuti na viši stepen usled „naglog porasta aktivnosti verskih zajednica“. Kao razlozi se navode porast verskih publikacija, masovne verske proslave, posete verskih delegacija iz inostranstva, odlazak domaćih verskih delegacija u strane zemlje i porast interesovanja za školovanje u verskim školama u zemlji i inostranstvu. Ova završna napomena pokazuje da odnos države i verskih zajednica nije bio statičan: metode su se menjale, ali je logika kontrole ostala prisutna.

NADZIRATI I KAZNITI

Analiza Radmile Radić pokazuje da su metode delovanja Službe bezbednosti prema verskim zajednicama bile složene i višeslojne. U prvim posleratnim godinama dominirali su represija, administrativni pritisci, fizički napadi, hapšenja, praćenje i grubo mešanje u rad crkava. Potom su sve veću ulogu dobijale agenturne mreže, dosijei, nadzor nad episkopima, kontrola verskih škola, kompromitacije kandidata, vrbovanje saradnika i stvaranje svešteničkih udruženja. Do šezdesetih godina direktna represija delimično ustupa mesto sistematskom praćenju i proizvodnji informacija. Ali suština ostaje ista: verske zajednice bile su posmatrane kao mogući prostor političkog otpora, stranog uticaja i alternativnog društvenog autoriteta, pa su zato morale biti nadzirane, podeljene, usmeravane i kontrolisane.

Cena udbaškog nadzora nad Crkvom nije bila  mala – naprotiv!

Radmila Radić u svom tekstu o biranju srpskih patarijaraha u 20. veku, u odeljku o izboru patrijarha Germana, između ostalog piše i ovo:“U vreme sukoba sa episkopom američko-kanadskim Dionisijem, objavljeno je Saopštenje Srpske pravoslavne crkvene opštine u Trstu hristoljubivom srpstvu povodom odluka Sv. Arh. Sabora i Sv. Arh. Sinoda u Beogradu. Potpisnici ove brošure bili su sveštenici hrama Sv. Spiridona, proto. stavr. dr Miloje Aranicki, paroh, jerej o. Dušan Vavić, zamenik paroha i članovi uprave: Dragoljub Vurdelja, Dušan Relić i Đorde Perović-Perini. Oni su o izboru patrijarha Germana pisali sledeće: „U Patrijaršiji i Beogradu i poslednji crkvenjak zna, da je Patrijarh izabran protiv volje apsolutne većine Arhijereja, uz nečuveni teror i korupciju UDB-e. Ko ne zna da su agitacija za račun režima, a za izbor tadanjeg episkopa Germana za Patrijarha, išli članovi Svešteničkog udruženja sa majorom UDB-e Milanom Vilićem i davali članovima Izbornog Sabora po 50-100 hiljada dinara? Ko ne zna o pritvaranju prot. Lazara Jakšića iz Zagreba, dr Save LJubibratića iz Sarajeva i drugih, jer se nisu dali slomiti; o internaciji izvesnih članova Izbornog Sabora u hotelu „Prag“ u Beogradu gde su ih eksperti UDB-e raznim pretnjama zastrašivali? Ko ne zna da je 19 Arhijereja glasalo protiv izbora tadanjeg episkopa Germana za Srpskog Patrijarha…“(2)

To je dodatno doprinosilo srpskim podelama, a naročito raskolu u našoj dijaspori. Iako nije bilo sasvim tako, činilo se da je Crkva pod vlašću komunističke države.

UMESTO ZAKLJUČKA

Bolno je što politička zloupotreba Crkve može kompromitovati i ono što je u Crkvi najčistije. Monasi, sveštenici, verni narod, dobrotvorne ustanove, duhovnici, ispovednici, pojci, bogoslovi, porodice koje žive verom – svi oni mogu biti bačeni u senku javnih predstava o tome da Crkva deluje kao institucija u službi režima. LJudi koji nemaju neposredan kontakt sa duhovnim životom vide samo servilan položaj crkvene institucije prema državi. Tako javna percepcija Crkve postaje siromašnija od njene stvarnosti. Ali pastiri rkve su odgovorni i za javnu percepciju svog delovanja, jer svedočenje podrazumeva vidljivost koja ne sablažnjava.

Ugled Crkve je dubinsko poverenje naroda da pastiri svedoče u ime Hristove istine, a ne čine ništa iz korporativnog ili ličnog materijalnog interesa. Kada ljudi počnu da govore „Crkva je uz vlast”, čak i ako to nije sasvim tačno, poverenje je već načeto. Kada vernici dožive crkvene velikodostojnike kao deo sistema nepravde, nastaje tihi „raskol poverenja“, opasniji od otvorenog ideološkog sukoba.

A to treba izbeći po svaku cenu.

Zato je važno paziti na pouke prošlosti.

Koji čita, da razume.

UPUTNICE:

Srpska teologija danas 2012 (25–26. maj 2012) Beograd: Pravoslavni Bogoslovski Fakultet, 2013, 52–65, bfspc.bg.ac.rs/wp-content/uploads/pdf/std/2012/std-2012-05.pdf
https://istorijskizapisi.me/wp-content/uploads/2021/06/RADIC-Izbor-patrijarha-Srpske-pravoslavne-crkve-1958.pdf

Izvor: Iskra